Magazin Poznati

Muslimanka me rodila i ostavila u kutiji, uzeli me Čeh i Srpkinja, čuvala me Hrvatica i bio sam presrećan

zeljko hubac
FOTO: DAMIR DERVIŠAGIĆ

Željko Hubač je dramski pisac, dramaturg, pozorišni kritičar, novinar i scenarista. Završio je Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Nišu a potom i dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Bio je član redakcije edicije Savremena srpska drama,  glavni urednik Pozorišnih novina, pozorišne revije Premijera plus i urednik izdanja pozorišnog časopisa Teatron u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije.

Biografija dostojna velikana

Njegovi komadi su izvođeni na scenama profesionalnih pozorišta u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj i Hrvatskoj. Piše pozorišne kritike i objavljuje teatrološke eseje. Član je Međunarodnog udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa.

Učesnik je nekoliko domaćih i internacionalnih projekata u oblasti kulture i umetnosti. Scenarista je i autor nekoliko TV emisija i dva igrana serijala, u produkciji televizijskih kuća u Srbiji i Crnoj Gori.Radio je kao dopisnik agencije Radio Slobodna Evropa i saradnik časopisa Helsinška povelja i kolumnista Danas-a. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Bio je dramaturg u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu te dramaturg, direktor drame i urednik izdavačke delatnosti u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Ovo je njegova životna priča

Prva osoba koje se sećam iz detinjstva, pored roditelja, jeste Jovan Bata Putnik. On je bio autentična, renesansna ličnost, veliki jugoslovenski pozorišni reditelj i pedagog. Na neki čudan način je „kriv“ za to što sam usvojen.

Jovan je režirao predstavu u pozorištu u Zenici, a moja mama Žiža Barać Hubač je bila prvakinja tog pozorišta. Ona dugo nije mogla da ima decu, lečila se, ali je ipak pristala da igra u Jovanovoj režiji i, nesrećnim slučajem, u šestom mesecu trudnoće, pred premijeru, pala je s proscenijuma i izgubila bebu. Nakon tog pobačaja nije više mogla da rodi. Bata je osećao grižu savesti zbog svega toga i tako su moji roditelji i on postali vrlo bliski.

Sećam se da sam negde imao fotografiju gde me Bata, njegova tadašnja supruga Brižita, mama i tata Vili kupaju kao tek usvojenu bebu. Iz toga sam zaključio da je on na neki način učestvovao u procesu mog usvajanja. Nažalost, u selidbama sam zaturio tu fotku.

Bata Putnik je, dok smo živeli u Zenici, imao ključ našeg stana i dolazio bi, nenajavljen, iz belog sveta, obično u cik zore dok su svi spavali.

Čuvala me Hrvatica, najbolji drug mi je bio musliman

Zenica je u ono vreme bila Jugoslavija u malom. Mene je, kad su roditelji bili na poslu, čuvala komšinica Janja, Hrvatica, obožavao sam njene knedle sa šljivama, a njen suprug Marjan me je terao da navijam za mostarski Velež. Najbolji drugar mi je bio komšija Mensur, musliman, njegova majka Izeta je pravila najbolju pitu na svetu, a njegov otac me je terao da navijam za zenički Čelik.

Bata me je pak, kad god bi došao u Zenicu, terao da navijam za Zvezdu. A komšije Zdravkovići su me terali da navijam za Partizan. U to vreme jedino što nas je razdvajalo kao narode bio je fudbalski klub za koji navijaš. Ali svi smo navijali za Jugoslaviju.

Kako sam saznao da sam usvojen?

Moja jedina porodica je porodica Hubač. Žiža i Vili su moji roditelji. Još kao mali sam saznao da sam usvojen. Na ružan način… Imao sam skoro šest godina, u to vreme smo živeli u Leskovcu, i otišao sam da kupim sirće, zvao sam ga „svinjsko“, a mislio sam na vinsko. Ta žena u prodavnici je bila nervozna. Ja sam hteo preko reda, da se nekako provučem, a ona mi je tad viknula: „Ma, beži, mali, tebe je majka našla na đubretu!“

Pobegao sam kući, uplakan, i rekao mami šta mi se dogodilo. Onda je ona sačekala oca da se vrati sa posla i rekli su mi da sam usvojen…

Bio sam začuđen i malo uplašen. Majka mi je pričala da sam sledećih nekoliko meseci išao svuda sa njom. Naravno, svako veče kad je imala predstavu, bio sam u pozorištu, iza scene i gledao je.

Željko Hubač
Foto: Printsrkin/Youtube

Zato što si usvojen, ti si poseban

Sećam se da je TA peć u pozorištu bila moje visine i da sam čekao da me neko popne na nju, a kad bi mi se guza previše ugrejala, da me neko spusti dole.

Shvatio sam da rastem onog momenta kada sam porastao dovoljno da se sam popnem na peć i tada sam predstave počeo da gledam iz potpuno druge vizure. Ali to je bilo puno godina kasnije. U vreme kad sam saznao da sam usvojen ja sam stalno išao za majkom jer sam se, valjda podsvesno, plašio da me i ona, kao što je to učinila žena koja me je rodila, ne baci na đubre.

Mama je, naravno, osećala da nešto ozbiljno nije u redu i sećam se da me jednog dana pitala: „Da li ti, sine, znaš nekoga u svom okruženju da je usvojen, u zgradi, u školi, u gradu?“ Ja sam rekao da ne znam. Onda je ona izgovorila jednu od najvažnijih rečenica u mom životu: „Eto vidiš, ti jesi, i zato si ti poseban.“

Taj osećaj posebnosti koji je majka usadila u mene i dan-danas me prati, daje mi samopouzdanje, kao i potrebu da pričam o ljubavi koju sam doživeo u detinjstvu. Pričam često o mom usvajanju, jer na taj način održavam sećanje na moje divne roditelje, Žižu i Vilija Hubača.

Biološki ujak mi prišao i rekao da me ceo život tražio

Nakon što su mi otac i majka umrli, imao sam premijeru u Zenici i tamo mi je u pozorišnom klubu prišao čovek koji je imao karakteristično veliki raspon očiju, baš kao i ja. Rekao je da mi je on ujak. Pritom je čovek bio mlađi od mene. To je bio najmlađi brat žene koja me je rodila, čuo je u emisiji Tanje Peternek „TV lica kao sav normalan svet“ kada sam pomenuo ime žene koja me je rodila i tvrdio je da me je celog života tražio, da je želeo da vidi kako sam, ako treba da mi pomogne.

Sećam se da mi je pričao o ženi koja me je rodila, da se udala u Skoplju, čak se ispostavilo da je jedan moj biološki polubrat u Beogradu i da trenira fudbal u Partizanu. Ne znam zašto, ali nisam želeo dalje da produbljujem taj kontakt s porodicom Uzunović. Žena me je pitala: „Kako nisi radoznao?“

Ne znam, nikoga ne osuđujem ni za šta, zaista, ali ja osećam da je moj identitet definisan zahvaljujući roditeljima koji su me odgajili i voleli posebnom ljubavlju. I to mi je dovoljno. Mada, i dan-danas, kada uđem u Bosnu, osećam se uzbuđeno. Poslednjih godina sam dosta radio u Zenici i Tuzli, gradu u kome sam se rodio, gde sam živeo samo šest meseci.

Žena koja me je rodila bila je konobarica u tuzlanskom pozorištu i, kada je čula da moja majka u Zenici nije održala trudnoću, stavila me je u kotaricu i u jednu nedelju, jer se tada samo tog dana nije radilo, ostavila me je na pragu stana Žiže i Vilija, zazvonila i pobegla. Oni su već u ponedeljak odlučili da će me zadržati i tako se završila ta priča.

Nastavak životne priče Željka Hubača čitajte na portalu Kurir

Izvor: Kurir

Nedaće i težak život nisu je slomili: Postala je heroina domaćeg glumišta i ostala divna dama i čovek

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

740 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap