samoca-devojka-usamljena
Magazin

Zašto sve češće izbegavam ljude, a biram samoću i knjige?

Čovek se u konstantoj potrazi za sobom preisputuje i postavlja sebi razna pitanja. Šta smo uradili, u kakve smo ljude izrasli, šta smo naučili o sebi, ali i ono šta samo naučili o drugima. Vremenom shvatimo i da se naše okruženje promenilo, pa da se i mi sami sve više distanciramo od ljudi. O tome je pisala Jelena Despot za Lola magazin.

Njen tekst prenosimo u celosti

Svakodnevno preispitujem neke svoje odluke i postupke. Ponašanje prema drugim ljudima. Sigurna sam da se ti drugi ljudi ne bave toliko svojim odnosom prema meni.

Ono što sam naučila o drugim ljudima me mnogo puta porazilo. Ono što sam iz nečije „dobrote“ osetila me rastužilo.

Ono što sam shvatila i što mi je jedna od najdragocenijih lekcija je da su ljudi zli i ljubomorni.

Ne svi. Možda ih imaš jedno ili dvoje u svom okruženju koji nisu. Možda ih imaš dvoje ili troje koji misle da nisu.

Bitno je da naučiš razliku između dobronamernog saveta i ljubomore koja iz nekoga progovara.

Ljudima će kao povod poslužiti tvoje nove patike, frizura. Ljudi će biti ljubomorni na način na koji te on gleda.

Ljudima će smetati način na koji živiš svoj život, i pokušaće ti reći da je to pogrešno. A zaboravljaju da su samo ljudi i da nisu pozvani da ti sude.

U svojih trideset godina nikada nikome nisam rekla koga treba da ljubi. S kim treba da spava. I koga će da voli. Lažem. Jednom jesam. Jednom, jer sam smatrala da nije u redu da te tuku. Jednom i nikada više.

U svojih trideset godina nikada prijateljicu (a ni prijatelja) nisam pitala: „Jesi li se to malo udebljala?“. Ne vidim poentu u tako besmislenom pitanju, osim ako nekoga želiš da pecneš. U svojih trideset godina to sam pitanje čula stotinjak puta.

U svojih trideset godina, tek poslednjih pet sam spremna da se na račun toga i smejem i tako drugoj strani pokažem kako su mi takva pitanja trivijalna, pa me druge strane sve ređe i pitaju.

Za svojih trideset godina nikada nikome nisam rekla „kako mu posao i nije nešto“. Nikada nisam pitala: „Tražiš li u struci?“.

Nikada nisam pitala kada će se udavati, ženiti i je li došlo vreme za rađanje.

Nikada nisam pitala kada će drugo.

Nikada nisam prijateljici koja je oduševljena nečim novim, rekla kako joj to „novo“ i „nije nešto“.

Nikada nisam imala potrebu da namerno budem zla prema nekome, a sasvim sam sigurna da sam nekada bila. Nikada namerno i nikada sa ciljem da se neko zbog mog postupka oseća loše.

Mnogo puta sam osetila nečiju nameru da me povredi. Ne slučajno. Ne potrebom da bude iskren. Ne jer mu je jezik brži od pameti (kao meni često). Već istinski i namenski sa ciljem da me povredi.

Zato sve ređe svoje vreme provodim u društvu ljudi, a sve češće čitam knjige ili pišem. Zato sve češće biram da budem sama. Zato se krug mojih prijatelja sveo na prste ruke.

Život je toliko kratak da bi bio žrtva tuđe ogorčenosti. Život je toliko lep da bi dozvolio drugima da ga kvare svojom zlovoljom.

Život ti je samo jedan da bi ga proveo trudeći se da razumeš tuđe zlo i za njega nađeš opravdanje. Život prolazi i suludo je provesti ga u nastojanju da nekoga popraviš, budeš mu psiholog i ubeđuješ se da i „nije tako loš“.

Život živiš samo jednom, pa se okruži onima koji će ti uvek pružiti ruku na putu do vrha, a one koji bi da te vuku nazad, i ostavi iza sebe. I ne osvrći se. Da te vole, nikada ne bi želeli da budeš na dnu. I ako se pitaš da li je moguće da te neki od tvojih najbližih ne vole dovoljno da mogu da podnesu tvoj uspeh ili tvoju sreću, ne pitaj se više.

Odgovor je jasan, dok si imao potrebu da se pitaš.

Jer sve je to život. Nauči da prepoznaš „govno“ umotano u šareni papir. Nije to teško.

Zašto si sama? Što se ne udaješ? Kada ćeš da rodiš? I ostala otrcana pitanja

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku