Magazin

Dnevnik vojnika iz Vulinove klase: Neće nas niko napadati, nemaju više šta da nam uzmu

vojska srbije rezervisti

U proleće 2019, kada je ministar vojni saopštio svoju želju da vojna obuka bude obavezna, niko ga nije shvatao ozbiljno. Ok, njega inače niko ne shvata ozbiljno, osim možda čuvene tetke iz Kanade kojoj je obećao da će vratiti zajam od 205.000 evra, zbog kojeg je, tobože, više od 40 puta leteo preko Atlantika.

Tada smo otkrili da je dotični frustriran još od 1990, kada je zbog navodnog lošeg vida od JNA dobio pedalu. Naš tragični junak nikada nije emotivno i psihički zacelio ali se, nakon što je svoja debela optička pomagala i još deblje obraze obisao od suza, zarekao da će imati vojsku samo za sebe.

Ako mogu ja, mogu svi

Tako je u leto 2019. kao u biblijskom čudu progledao, svoju želju obznanio u formi odluke i prvi obukao maskirnu uniformu koja je prethodnih osam godina skupljala memlu.

U najsvečanijem trenutku njegova života poručio je: Ako mogu ja da idem i dam 15 dana svog života, mogu svi!

Bio je u pravu, kao nikada pre i nikada posle…

Ako možeš ti, druže Aco, zaista mogu svi. Mogu i kepeci, mogu i moždano unesrećeni, mogu i pauci s Marsa, mogu i ja…

streliste

I ne samo da mogu, već bogami i moram. Moram ja, a mora i 200.000 takvih koji su u guzicu natukli 30+ godina, a do tada se nisu laćali oružja. 

Sav sam bio oduševljen što sam od 200 hiljada baš ja bio jedan od 100 srećnih dobitnika. Jedino žalim što u nedelji kada mi je stigao poziv nisam odigrao i loto.

Spavaš li mirno, Pentagone?

Kolike posledice i nesuvisle odluke kasnije u životu može da izazove odbijanje napaljenog 18-godišnjaka shvatio sam već kada sam pošao po pripadajuće putne troškove za odlazak u kasarnu.

384 dinara čekalo me je u kancelariji na trećem spratu vojnog odseka, u drugom po redu najvećem gradu države.

Između 1. i 2. sprata lift se zaglavio, a moj ironični smeh i lupanje po vratima odzvanjali su praznim hodnicima dobrih 15 minuta, sve dok se šklopocija nije sama od sebe ponovo stavila u pokret (šta kažete na to, Klintone i Pentagone, spavate li mirno?!). 

Došao je i „Dan D“… Na kapiji sam poljubio uplakanu suprugu i rekao joj da ne brine – od danas te ja čuvam! Prava istina je da je ona čuvala mene. 

Desetominutne pauze između časova koristio sam da u najneudobnijoj obući na svetu otrčim do spavaonice, ne bi li jedan jedini šteker u sobi uhvatio slobodnim i barem malo podigao nivo baterije na mobilnom telefonu.

Ona je bila moj jedini kontakt sa spoljnim svetom, što se za jednog zatočenika poput mene ispostavilo spasonosnim. 

Kada ste negde mimo svoje volje, sve i da vam je glavni zadatak da mirišete cveće, jako je lako psihički se slomiti.

Tokom tri nedelje služenja otadžbini barem 30 puta sam bio na ivici pucanja, ali imao sam nekog ko će mi sačuvati razum i strpljenje.

Život u kasarni

A život i sistem u Vojsci Srbije – slika i prilika pripadajuće države. Što su nadređeni viši činom i fizički obdareniji, to su i veći ljudi.

Manji čin, manji rast, manji čovek, ali neobuzdivi kompleksi mnogo veći. Jedan od vidno razočaranih starešina iskreno mi je rekao: “Vas nema ko da hrani, nema ko da vas oblači, ko da vas obučava i zagreva kasarnu.”

Nekada moćno zdanje, pod čijom kapom je obitavalo i do 5.000 vojnika, nije moglo da opsluži nas 100. Naravno, za to nisu krivi vojnici – oni samo izvršavaju naređenja.

Od njih se traži da budu kao hobotnice – da budu 3 u 1. Pa tako vodnik „taj i taj“ predveče skida svoj čin i kao obrnuti Supermen, od moćnog čuvara otadžbine lako postaje „Mile ložač“.

Rasparene uniforme koje zaudaraju na buđ, uglavnom funkcionišu kao pansion za smrdibube i nemaju pola dugmića su nešto što sam i očekivao.

vojska rezervisti

Čak ni činjenica da jedva išta preostane za onih 30-ak koji budu poslednji u redu za večeru nije me značajnije pogađala.

Nepostajanje sapuna u sali za ručavanje takođe je nešto sa čime sam naučio da se nosim. Jedne večeri sam krišom odvrnuo sijalicu u kupaoni, pošto nam je ona jedina u spavaoni riknula, a zamenske nije bilo.

Čučavci, štrokavci i rđa

Živac u gornjem kapku levog oka zaigrao mi je tek pošto smo dva dana ostavljeni bez vode. Da bih detaljnije pojasnio kako je takav skandal bio moguć, neophodno je napraviti manju digresiju.

Odmah po dolasku u službu najtoplije nam je savetovano da ne pijemo vodu iz česme, malo je žuća i ima ukus rđe.

– U dvorištu vam je parkiran kamion-cisterna, pa tamo točite.

– Razumem – nema problema!

Poslednje što mi treba je da nad rupom u podu, od milošte nazvane čučavcem, provedem više od maksimalnih 16 sekundi.

Druga nedelja služenja uglavnom je bila podređena događaju koji se zove „otvoreni dan kasarne“, kada je civilima dozvoljen pristup, a sva vojna mašinerija kojom objekat raspolaže isterana na videlo.

Tih nekoliko dana pred manifestaciju metle su zamenile naše jurišne puške, a glavni zadatak bio je eliminisati mrskog protivnika – jesenje lišće.

Kako je moj mošorinski saborac mudro zaključio: “Pa, šta ti misliš? Ne zove se ćurka za džabe!”

Kako bi moćna armada zasijala punim sjajem, cisterna je oprana i dva dana ranije preventivno pohranjena u garažu, verovatno da je štrokava vojska ne bi naružila.

Ljudske reči

Ipak, iz vojske sam se vratio i sa jednom lepom uspomenom, a nije ožiljak iznad desne pete.

Jedan od onih kuljih likova prilikom zaduživanja puške udelio nam je par utešnih reči.

streliste bivsi vojni aerodrom
Poligon za vežbu

„Nadam se da je nećeš koristiti nikada više osim ovde. Mazi je, pazi, čisti i čuvaj. I ne brinite se, mi više nećemo ratovati. Nas neće niko napasti, nemaju više šta da nam uzmu, a još manje ćemo mi nekoga…“

Posle svega, čini se da je bio u pravu, čak i više u pravu od onog kratkovidog sa početka priče.

„Ostav zbog nepravilnog rada!“

Mada, ne bih baš mogao da se opkladim da bi me kratkovidi razumeo. Strojeve naredbe se rade drugog dana obuke, a provereno znam da on nije toliko izdržao. 

Bio je ljudska duša u telu medveda, pomagao je vojci i voleo pivo

PARTNERI SAJTA


42 Shares
Share via
Copy link