Balkan Magazin

Reči mladog regruta JNA opominju i 30 godina od rata u Sloveniji: “Oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo”

jutel
Printscreen

Posledice rata u Jugoslaviji i dalje su osetne i vrlo bolne, a iako je prošlo više od 25 godina od zvaničnog završetka sukoba i Dejtonskog sporazuma, mnoge porodice i dalje pokušavaju da ispune crne rupe u grudima gledajući slike svojih sinova i kćeri, koji su nekada sa širokim osmehom uhvaćeni u momentu nade i vere u romantičnu i lepu budućnost.

Te slike dobile su crno beli format, postale su umrlice i predstavljaju opomenu za sve nas koji smo došli nakon njih, da nikada ne zaboravimo njihove besmislene žrtve, naročito sada kada se nakon međusobnog klanja ponovo potencira neophodnost saradnje među otcepljenim narodima.

Svakom iole razumnom čoveku jasno je da taj rat nije smeo da se dogodi, da bez suživota nema opstanka i da to mora biti polazna osnova u odnosima među vladama koje i dalje opstaju na podelama, potpirivanju straha od rata i satanizaciji komšija i nekadašnje braće. Profesionalni političari na taj način čuvaju svoje društvene privilegije, za sebe i članove svojih porodica, prijatelja i kumova, dok narod i dalje luta u prošlosti i strahu koji onemogućava bilo kakav napredak.

A kako je sve počelo i ko je kriv, večito je pitanje koje i danas dovodi do žestokih svađa u pograničnim kafanama, ali i televizijskim i Jutjub emisijama. Snimak uplašenog mladog vojnika, koji je samo otišao da odsluži vojni rok, stekne prijatelje do groba i odradi građansku dužnost, morao bi biti obavezan deo nastave u završnim razredima osmogodišnjih škola, ali i svih srednjih obrazovnih ustanova u regionu. Deca se moraju učiti na tuđim primerima jer mi, mislim na sve narode Balkana, više nemamo prava na iste greške, nove žrtve i ponovljene lekcije.

Čuvena rečenica “oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo” delo je, sada već pokojnog, Bahrudina Kaletovića čija je u dahu izgovorena ispovest obišla medije širom sveta. Ako je Alija Sirotanović bio dika i ponos nekadašnje države, primer radničke klase i vrednog i radnog naroda Jugoslavije, onda je Bahrudin, bez svake sumnje, simbol raspada, stradanja i ratnog bezumlja.

Novinar Jutela Ivica Puljić došao je na samu liniju fronta kako bi gledaocima preneo dešavanja iz Slovenije, sa prve linije iznenadnih sukoba između slovenačkih separatista i JNA. Na svom zadatku, Puljića je sama sudbina navodila ka mladom regrutu iz Tuzle, koji se ni kriv ni dužan našao okružen svojim poginulim drugovima, u strahu za sopstveni život i neverici šta se, za Boga miloga, to dešava u našoj Jugoslaviji.

“Znate li zbog čega se vodi ovaj rat, ova bitka”, upitao je novinar izbezumljenog vojnika, kamufliranog kako bi izbegao metak dojučerašnje braće.

– Ma otkud znam… Koliko ja kužim to, oni kao hoće da se otcijepljuju, a mi im kao ne damo. U stvari, mi samo hoćemo da se vratimo u kasarnu i ništa više – izgovorio je u dahu Kaletović.

“Šta vi mislite, šta dalje, kako dalje”, nastavio je novinar.

– Šta ima da mislim, samo živ da ostanem… Znaš care, bio si u vojsci, znaš kako je. Šta ti kaže radiš. A ni jedan oficir nije poginuo, sve od moje raje poginulo – odgovorio je u očaju ratnog vihora jedan mladi čovek čiji razum nije imao logično i ljudsko objašnjenje za ono što mu se dešava.

“Koliko je tvojih drugova poginulo danas”, radoznalo će novinar.

– Danas trojica. Ne znam gdje mi je glava, gdje noga, gdje se nalazim, koji je dan, koliko imam godina… Ništa ne znam. Ludnica živa. Gdje da pucam ja u nekoga ili neko u mene da puca. Gdje to može? To ne može nikako. Samo živ da ostanem molim boga, eto, ništa više – odgovorio je tada devetnaestogodišnji Bahrudin Kaletović.

Na pitanje Puljića “kakvo je stanje u jedinici”, Bahrudin je dečački apelovao na čitavu ondašnju javnost i glave koje su odličivale o sudbinama ljudi, države i društva.

– Svi molimo boga da se ovo završi i da se živi vratimo svojim kućama. Samo staroj da kažem da sam živ i zdrav i ako bog da, da ću se vratiti. Ništa više, eto, samo to. Apelujte preko svih medija, televizije, novina, radija, da se ovo smiri i da nas povuku. Oni kažu da mi nećemo da se povučemo, a mi ginemo da se povučemo nazad, u kasarnu da se vratimo – kazao je mladi regrut otkrivši da mu se kasarna nalazi u Karlovcu.

Nažalost po njega i po sve nas, nije bilo sluha za ove reči Kaletovića. Rat je nastavljen i proširen preko Hrvatske i Bosne, a Bahrudinovi drugovi, ispostavilo se, bili su prve žrtve bratoubilačkog rata.

Kaletović je sa činom desetara imao odgovornost i zaduženje prema trojici mladih vojnika, ali su nažalost sva trojica poginula tih dana nakon što su prešli slovenačku granicu. Trojica mladića su Marko Bojanić, Fahir Imamović i Florim Kasumi, dok je Bahrudin nekoliko dana posle ovog snimka zarobljen od strane naoružanih snaga teritorijalne odbrane Slovenije.

Ubrzo su pušteni, a po povratku u rodnu Tuzlu Bahrudin i još nekoliko njegovih drugova dobili su poziv od JNA da se ponovo jave kako bi završili vojni rok. Ovoga puta, igrom sudbine, raspoređen je u Đakovo kao deo 17. korpusa JNA i to u vojnički orkestar. Nesrećni mladić je i tamo, po drugi put, zarobljen sa celom svojom jedinicom i tada se naglo rasplamsao rat u Hrvatskoj.

Ponovo je imao sreće i opet je pušten na slobodu. Njegovo mučno iskustvo sa služenjem roka zvanično je završeno na još jedan vrlo simboličan datum. On se iz JNA “skinuo” 29. novembra 1991. godine, ali se nakon početka rata u Bosni prijavio za rezervni policijski sastav. U kasnijim intervjuima priznao je da nakon tog iskustva, sa prve linije fronta gde je “video pravi pakao”, iskustvo “u Sloveniji je bio mačiji kašalj”.

Bahrudina su svi videli kao talentovang muzičara, koji je voleo život, gitaru i pesmu. Želeo je da živi u Jugoslaviji koja mu je, kako je sam govorio, “bila država po pravoj mjeri”.

– Ovo sada je za mene pretesno – ispričao je jednom prilikom Bahrudin.

Demobilisan je tek 24. aprila 1996. godine, a oženio se tri godine pre toga, u vreme najvećeg ludila. Sa ženom je dobio ćerkicu Esmeraldu, a kad mu se rodio sin Damir 1998. godine doživeo je saobraćajnu nesreću na putu ka Tuzli. Išao je da vidi sina. Nije stigao.

Bahrudinu sudbina nije namenila smrt u ratnom krvoproliću, već je to nažalost morao biti drum i njegove krivine koje i danas uzimaju mnoge živote.

Njegov apel nije možda urodio plodom u onom akutnom ludilu, ali njegovo delo zavređuje pažnju i trideset godina nakon ekskluzivnog emitovanja. Sadašnji nakaradni rijaliti programi nikada ne mogu ovakav nivo iskrenosti da prenesu gledaocima. Imitacija života nikada neće i ne može zaista biti život koji se dešava u sadašnjem trenutku.

Njegov amanet svima nama, plašim se da je samo tragična opomena na koju ne obraćamo mnogo pažnje. Nažalost, pametnom bi njegove reči bile dovoljne, ali izgleda da na Balkanu pamet nikada nije bila poštovana vrlina.

tenk
Printscreen

Neki ljudi proterani su sa svojih ognjišta i gaje nadu da će jednoga dana vratiti svoje rodne kuće, grobove svojih predaka i svoje svetinje koje su napustili pred vatrenom stihijom. Često se može čuti rečenica: “Što je silom oteto, silom se i vraća.”

Osnovan je strah da se samo čeka pravi trenutak za novu masovnu hipnozu, a znajući kakva je situacija na Kosovvu, u Bosni, pa i u samoj Hrvatskoj, zaista bi bila čista idealizacija ljudske svesti očekivati da do nekih novih sukoba, žrtava i suza više nikada neće doći. Simptomatično je da sada sve zemlje nekadašnje Juge hrle ka članstvu u neku novu zajednicu. Slovenci i Hrvati već su godinama deo EU, a Bosna, Srbija, Makedonija i Crna Gora teže članstvu i novom ujedinjenju.

Očigledno nam je svima lepše da odlučuje Brisel umesto nas samih, da nam nameće pravila koja su sve češće vrlo diskutabilna, umesto da smo očuvali razum i transformisali Jugoslaviju u pravcu moderne federacije koja bi bila na ponos čitavom čovečanstvu. Nismo uspeli, a sada živimo kaznu za sopstvene gluposti. Šta deci ostavljamo?!

slovenija rat
Printscreen

Ako bi svako od nas mogao da pomogne, da do tih tragedija više ne dolazi, onda je ovaj tekst jedan vrlo skromni doprinos čiji cilj je da podseti i opomene sve usijane glave koje maštaju da sunarodnike i golu raju šalje na front, dok se njihova razmažena deca baškare na bezbednoj udaljenosti u besnim kolima, sa plastičnim curama i njihovom glavom kraj menjača, trošeći bogatstvo svojih roditelja, stečeno na jedan vrlo sumnjiv način.

Pamet u glavu i učite decu da ne mrze. Nema druge podele osim one na dobre i loše ljude. Razmislite šta nam rade godinama, a to ni sada ne prestaje. Partizani vs četnici, Zvezda vs Partizan, radikali ili naprednjaci vs demokrate, vakcinisani vs nevakcinisani… Tome kraja nema. Lepota je u različitosti, ali i u razumevanju iste. Učite decu da budu kao Bahrudin, čistog srca i željni života. Da pomognu i nikada ne odmognu, a sudbina će očigledno sama učiniti svoje. Naše je samo da živimo, dok možemo.

Islamisti prete smrću Srpkinji iz Čikaga zbog izbacivanja iz udžbenika lažnih lekcija o ratu u Bosni

 

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

402 Shares
402 Shares
Share via
Copy link