skupstina srbije
Magazin

Zašto nam vlast potura kukavičje konferencije, skupštinske cirkuse i crnu hroniku kao najbolju zabavu

Postoje ljudi koji se ne slamaju lako.

Zastrašivanjem, ucenama, udarima na dostojanstvo i moral, napadima na prošlost i decu.

Ljudi krhki, a jaki, dosledni i pravični, čvrsti, a tako lako dobri.

Postoje topli i mekani ljudi, nesebični i svesni snage zajedništva, spremni da pomognu, nespremni da lažu, kradu i varaju.

Postoje ljudski ljudi, ako se razumemo, to.

Ali, postoje i svi drugi. Svuda oko nas i daleko od nas, svejedno. Oni na million načina nespremni za bilo kakvu žrtvu bez ukalkulisane nagrade, uzvraćanja, satisfakcije po svaku cenu.

Koga bolje razumete?

Ako ćemo iskreno, u svemu što se ovde decenijama unazad dešava dominira strah.

Ovi što iz vlasti strahuju od reformi koje treba da sprovedu, za koje nisu sposobni i nemaju ni znanje ni snagu, strahom zlostavljaju ove što iz straha da im deci ne oduzmu lažnu diplomu ili radno mesto u javnom preduzeću ćute i strahuju za medalju. Zlatnu.

Umreženi sitnim, skoro šibicarskim interesima, gledamo se u oči i lažemo, svejedno da li Onaj ima doktorat ili Ovaj ima kriminalni dosije, lažemo se iz najsitnijih interesa koji nas polako, ali sasvim sigurno, civilizacijski i neprestano vraćaju uazad, u mračni vilajet najcrnjeg vremena u razvoju ljudske misli i podilaženja najnižim strastima.

‘Držimo se u šaci’, kao da čujem kako dovikuju jedni drugima, stežu pesnice i izmišljaju neprijatelje, tek da bi jedni drugima, a posebno trećima, skrenuli pažnju sa svega lošeg što jesu i svega dobrog što nisu uradili.

Jer, da je vlast htela pismen i obrazovan narod, ne bi bizarnim ili lažnim izgovorima, svejedno,  šurovala godinama i decenijama unazad.

Jer, da je narod hteo mudru vlast i boljeg sebe, ne bi bezvrednu diplomu plaćao suvim zlatom samo da se domogne fotelje i privilegija.

Saučesništvo u zločinu

Isto tako, da je vlasti stalo do naroda, ne bi mu poturala kukavičje konferencije za medije, i laiku očigledne plagijate, dreku na sednicama Vlade i skupštinske cirkuse, crnu hroniku kao najbolju zabavu i ‘Bolje živote, Bele lađe, Srećne ljude, Rođake sa sela’ reprizno n-ti put na državnom medijskom servisu,  histeriju u sred ludačkih poplava širom zemlje, frustrirane barabe i tragikomičare za ministre, tajne ugovore o prodaji zemlje, vode i neba, kao što bi narod, da je malo iskreniji, sebi priznao da je licemeran, da mu je logika šićardžijska, da budućnost ne vidi zaslepljen praznim stomakom i dnevnim tv  budalaštinama, da ne voli ni komšiju ni prijatelja ako od njih nema koristi, da je ćutao dok ga nije lično dotaklo zlo u prosveti, zdravstvu,privredi, pravosuđu, policiji, državnoj upravi, i gde sve ne, i da je posle svega opljačkan, prevaren, obesmišljen, prestrašen i iznova glup.

Na kraju, priznali bi i vlast i narod da jedni druge, takve kakvi su, jedino i zaslužuju.

Saučesništvo u zločinu, kakobihvamrekla, to nas muči.

Što pre sebi priznamo, kaznu ćemo lakše podneti.

Klinci kupuju stvari od po nekoliko hiljada evra, a samo luzeri nose patike ispod 200

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Maj Brit

Maj Brit

Radoznala. Glasna. Nikad u gomili. Nenaoružana. Slobodna. Nastrano na strani slabijih.
Žena, mama, novinarka, levičarka, aktivistkinja, feministkinja, opsesivno kompulzivna i opasno sigurna u to sve.

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš