Veljka Bjelicu na instagramu prati skoro 50 hiljada ljudi. Obraća im se uglavnom “face to face” sa porukama kojima želi da ih pokrene, da se trgnu, da rade ako treba 24/7 da bi ostvarili uspeh, da bi pokrenuli biznis, unapredili ga, zaradili novac, da bi živeli top, bez kukanja, bez ležanja na roditeljskoj grbači zadovoljni što imaju za jedan espresso tokom dana.
Uradili smo intervju sa njim, želeći da otkrijemo ko je čovek koji je sa 10 godina, u vreme rata, otišao sa roditeljima iz Srbije u Čikago, kako je od osobe koja je živela loše došao do sopstvenog biznisa koji mu je doneo mogućnost da „preko bare“ živi svoj san.
Ko je tebe motivisao?
Mene niko nije motivisao. Meni je postalo toliko loše da nisam imao drugu opciju osim da promenim ceo svoj život. Ljudi se sami promene kada im postane grozno, kada im pukne film i ne mogu više, ne kada su negde u sredini i kada im nije baš toliko loše. Sredina ubija sve. Mene su izbacili sa fakulteta zbog loših ocena (da, to rade u Americi), ugojio sam se, imao sam dug od $40,000 za školarinu, nisam imao račun u banci, nisam imao vozačku dozvolu, i radio sam kao šanker u restoranu. Moja sestra od tetke je došla da me poseti u pravo vreme 2007. godine. Samo smo izlazili i ništa drugo.
Jedno jutro je moja majka ušla u stan, gde sam naravno ležao mamuran sa kineskom hranom pored mene (i verovatno pola na meni), i rekla mi je “spakuj se idemo na put”. Stavila me je u auto i krenuli smo na Floridu. Otišli smo do jednog ostrva koje se zove Palm Beach (gde sam 10 godina kasnije živeo). Vozili se okolo i onda je zaustavila auto ispred jedne ogromne kuće i rekla mi “jedina razlika između tebe i nekoga ko ima ovo je da ova osoba samo zna nešto što ti ne znaš i ništa drugo”. Mogu da kažem da je taj trenutak promenio moj život. Od tog trenutka se sve promenilo. Moja majka me nije motivisala, dala mi je informacije i nadu da postanem to što ja i ona znamo da jesam.
Ko ili šta je tebe trgnulo da pokreneš biznis, zarađuješ reklo bi se “brdo love” u Americi?
Desilo se možda pre 15 godina. Ne znam kako ili zašto, ali sam se probudio i sebe pitao: “Veljko šta ti želiš u životu?” To je bio PRVI dan da sam ja ukapirao kako vreme leti, koliko je život kratak, i da je život ustvari utakmica sa određenim vremenom, niko ne može da zaustavi sat. Ukapirao sam da ako nastavim da radim to što radim (što znači ništa), da nikada ništa neću imati. Onda me je udario ogroman strah, a strah je najveći motivator. Pre bih umro nego živeo prosečan dosadan život. Ništa nisam znao, ali znao sam to.
Pitao sam sebe šta želim: Da li da budem bogat (o da…ja sam jedini sigurno), da imam zdravlje, sreću, ljubav, da provedem što više vremena sa ljudima koje volim dok sam živ.
Da li je to moguće sa mojom trenutnom zaradom? Odgovor je bio NE. To je bila vrlo jednostavna matematika. New York je skup, nekretnine su skupe, odmori su skupi, auta su skupa, hrana je skupa, bukvalno treba da budem bogat da bih mogao da radim neke normalne stvari kad god želim.
Ne pričam o letovanju na jahtama, pričam o normalnom zivotu. I dan danas kad odem u prodavnicu za namirnice na Floridi puknem $300 a ne znam ni šta sam kupio. Znao sam da $300 meni mora da postane $3. Znao sam da moram da promenim mentalitet i da se fokusiram na zaradu, ne na čuvanje para. Niko nije sačuvao million dolara. NIKO. Nikada nisam upoznao nekoga ko je bogat zbog toga što ima dobar posao. Nula. Shvatio sam da nikoga nije briga za mene niti za moj život (osim porodice) i da sam SAM. Dobio sam otkaz ne znam koliko puta na poslu, video sam da je život nemilosrdan, I da ja moram da pretvorim taj bol u vatru. Ako ja to ne uradim, niko neće. To me je trgnulo, da odgovorim na pitanje. Težak, nemilosrdan, život, znao sam da pare neće kupiti sreću, ali kupiće mi sve drugo. Ostalo ću lako da rešim, nisam glup.
Čime se zapravo bavi Veljko Bjelica?
Dobro pitanje, nekada ni ja nisam siguran šta radim. Za početak… 20 godina se bavim Software Sales, Sillicon Valley industrija. Prodajem najvećim kompanijama na svetu marketing software celu moju karijeru. Sve od email marketing softwera, document management, analitike, mobile app marketing automacija, i trenutno Content Management Systems (CMS) za kompaniju gde imam procenat kao vlasnik. Klijenti današnji su mi Airbnb.com, Walmart.com, Riot Games, MGM Resorts, najveće banke na planeti i da ne nastavljam, skoro svaki veliki brend na planeti. Uskoro planiramo da budemo na javnom tržištu ili da prodamo kompaniju, zadnja tura investicije je bila $80M proslog novembra. Za vas mlađe, to nisu MOJE PARE! To je investicija, i moje akcije će uskoro nadam se, biti neka fina zarada posle ko zna koliko godina rada.
Osim toga, porodični biznis otkada smo došli u Ameriku su bile nekretnine. Tu uvek nešto radim i to ću da nastavim.
U Srbiji sam počeo biznis koji se zove Protein Smash. To je kikiriki puter sa dodatim proteinom, i naravno najbolji na svetu! Nije loše u smislu da smo počeli iz kuhinje pre godinu i po dana.
Pored tih biznisa, vodim (ja personalno) najveću online biznis školu na Balkanu Sharkzuniversity.com. Najuspešnija i sa najviše članova. Ovo je peti mesec kako je otvorena škola i mislim da sam jedina osoba od kada kursevi / online program postoje, koja nije dobila ni jedan loš komentar od nekoga ko je član škole. Učim ljude kako da naprave svoj proizvod, kako i gde da nabave sirovine, kako da pogode proizvod, kako da reše problem, naprave bolju alternativu drugog popularnog proizvoda, kako da nađu investitore, itd. Ljudi koji žele da rade neki servis, ili bilo šta na temu biznisa, ja sam tu personalno sa 250+ snimljenih lekcija i lajv sastancima nedeljno. Samo učim ljude to što sam ja uradio ili bilo ko na planeti ko je zaradio pare, zato što je formula ista.
Od kada živiš u Americi, gde si stanovao pre toga?
Rodio sam se u Nišu, ali samo se rodio, živeo sam u Beogradu u centru blizu Trga do desete godine i išao u školu Đura Đaković. U Americi sam od 1991. godine. Naravno znate šta i kako je bilo u to vreme, i moji roditelji su se naravno uplašili. Moj otac je radio za vojsku… i moja majka nije htela da rizikuje da bilo ko nastrada, a posebno njeno dvoje male dece.
Prvo smo se odselili u Chicago, gde smo bili oko 17 godina, onda sam otisao u New York gde sam živeo oko 12 godina, i konačno sam se preselio negde gde je svaki dan leto, a to je Florida. Živeo sam na Palm Beach ostrvu i sada živim u Fort Lauderdale, to je prelep grad 35 min od Majamija.
Možeš li da nam opišeš taj svoj put, gde si bio NEKAD a gde si DANAS?
Put je bio čudan. Kada te neko prebaci preko okeana preko noći, ubaci te u učionicu gde ti jedini ne znaš engleski, sa decom iz svih kraja sveta, sa deset godina…nije baš lako. U Beogradu smo igrali fudbal za vreme odmora, u Chicagu sam gledao kako bande prodaju drogu, kradu i tuku se. Za nekog toliko mladog ko samo želi da se uklopi, ulica postane jača nego bilo koji učitelj ili roditelj. Svi želimo da pripadamo, i na nekim mestima moraš da uradiš neke stvari koje ja nikada ne bih sanjao da ću da uradim da bih se uklopio u društvo. Gledali ste filmove o bandama, možete da koristite maštu, da vam ne govorim baš sve. Tu je sve počelo. Moj najteži period u životu i najveći poklon. Sve se desi za nas, ne nama.
To sam hteo da napišem, to nešto što je samo 2% mog iskustva (da ne pominjem da imam ožiljak na glavi od mitraljeza). Mislim da je važnije da se razume izvor mentaliteta čoveka mnogo više nego da samo kažem “nisam imao ništa, vidi me sada gde sam”. Tu je moj mentalitet počeo. Iskreno, nevino dete iz Srbije je došlo negde gde su ga ljudi povredili.
Samo košarka, samo izlazak, idem u NBA – koga briga. To je bilo moje okruženje u Chicagu DUGO vremena. Kao što sam rekao, 17 godina. Tako čovek stekne navike koje nije lako promeniti. Te navike su me dovele do vrlo loših rezultata u životu.
Gde sam danas? Danas sam mentalno na mestu gde mi je sve vrlo jednostavno, I jasno. Sva moja iskustva, sve moje znanje, sve se spojilo i osećam se kao da gledam našu planetu i život sa meseca. Sve postane jednostavno kada gledaš iz daljine nešto. Tu sam danas. Imam mir.
Danas mi ne treba savet, mišljenje drugih me ne zanima. Posle pripreme, vojnik ide u rat. Taj vojnik sada mora da uradi to što je naučio, ne može da stane na svakom ćošku i da pita nekoga kako da nišani ili gde da napadne. Vreme je da primeni znanje i ide u akciju. Ništa ne vidim ispred sebe osim cilja.
Gde si pravio najčešće greške, šta te je najviše sputavalo?
Najveće greške koje sam pravio ceo moj život je da sam slušao druge ljude i verovao sam im kada su mi rekli da nisam pametan niti dovoljno dobar da budem uspešan. A to se često dešavalo. Bio sam neko ko je mislio da je $100K puno para, bio sam neko ko se fokusirao na sebe osim na druge ljude koje volim. Nisam imao koncept vremena niti života. Nisam cenio vreme, nisam cenio sebe. Mislio sam da cu 100% biti srećan i uspešan ali nisam imao plan kako to da uradim. Mislio sam da će se samo desiti. Mislim da svako ko je mlad tako misli. Ja nažalost nisam bio mlad, u to vreme sam imao preko 30 god.
Šta ti je konkretno donelo uspeh?
Ja sam ceo život (i kada sam pravio probleme), mnogo voleo da čitam pametne stvari. Naravno, kao 99% ljudi na planeti, NIŠTA OD TOGA NISAM URADIO. Bio sam sunđer za znanje, barem za to što me interesuje, a ne za rad. Ne znam zašto, ali nikada nisam tačno znao šta treba da radim i da li uopšte treba nešto da radim da postanem uspešan.
Šta mi je konkretno donelo uspeh? Rešio sam da uradim SVAKU ŽIVU REČ od najpametnijih ljudi na planeti koji pričaju o uspehu u svakom delu života. Rekao sam, ajde da vidimo da li ovo radi.
Moji konkretni koraci…
Budi fin, iskren i dobar čovek. Napravi sebe osobom sa kojom bi svako želeo da se druži.
Shvatio sam da je mozak kompijuter i da mogu da instaliram bilo kakav softver koji želim. Zalepio sam se za youtube satima dnevno i verovatno pregledao svaki video na temu uspeha, para, fitnessa.. itd.
Znao sam da ako želim samopouzdanje, moram da uradim to što sam sebi obećao. Napravio sam spisak TEŠKIH stvari koje ću da uradim svaki dan, i to sam radio. Šta jedem i šta ne jedem, dva puta na dan vežbam, kada učim, kada radim…itd. Kako se ja osećam apsolutno nema veze sa tim šta ću ja da uradim. Ako se razbolim ili umrem su jedina dva razloga zbog kojih neću uraditi to što sam sebi obećao.
Sve ovo gore što sam napisao je mnogo teško. Znao sam, ako se ne osecam GROZNO, a to znači da sam gladan, umoran, u bolu, u nesigurnosti… da nešto dobro ne radim. Moram non – stop biti van komfor zone. Uvek, 24h dnevno moram biti u bolu. Zašto? Pa zato što znam da drugi to neće da trpe. VRLO JEDNOSTAVNO. Radim to što oni neće da bih imao to što oni nemaju. Fizički bol te promeni mentalno. Tako čovek postane jak. Zaboravi emotivan bol. Probaj da 14 dana zaredom uradiš 15 serija sprintova na 100m / 43 C na prazan stomak. Uradi to pa se javi. Nikada nećeš biti isti ako samo to uradiš.
Poslednja stvar je… da me ne zanima mišljenje drugih ljudi. Nula. Naučio sam da je to na kraju cele priče, 90% uspeha. Što više učiš i radiš, ti polako počneš da se odvajaš od drugih. Što se više odvajaš, oni više pokušavaju da te vrate gde su oni. To je umetnost i veština, da dođeš do toga da mišljenje drugih ljudi ima apsolutno nula efekat na tebe.
Zašto ti je važno da instagramom “budiš ljude” da se trgnu i urade nešto za sebe?
Privi razlog je zato što ljudi slušaju očajne savete. SAMO LAGANO, SAMO UMERENO, OPUŠTENO BRATE, BIĆE BIĆE… ništa neće biti, ništa nije lagano, ništa nije opušteno. Čeka te grozan život ako tako misliš, ali nažalost to je kao himna u Srbiji.
Nikada ne možeš da postaneš nešto što nikada nisi video. Ja želim da mladi ljudi, ili bilo ko iz moje zemlje ili sa Balkana, vidi nekoga ko je imao probleme i uspeo. I ta neka osoba je iz istog mesta kao i oni, jede istu hranu, priča isti jezik. To što ja radim nije ništa osim RAD za mene. Ako nekome pomognem, meni je drago, ali ja ništa ne dobijam od toga. Ja sam dužan ovoj planeti, Bogu, sebi i mojoj porodici, da nešto vratim. Imao sam puno sreće u životu. Najbolja stvar koja mi se desila je da se nisam rodio bogat i da sam imao puno problema. Na tome sam zahvalan. Zdrav sam, imam mozak i ljude koji me vole.
Ako čovek umre a nije pomogao ljudima treba da ga bude sramota!
Kada gledamo tvoje snimke na insta reklo bi se da uživaš u luksuzu, da li je zaista to tako?
Mnogo je bolje nego što izgleda na snimcima. Top 1% život u najbogatijoj zemlji na planeti je postao normalan život za mene odavno, na sve sam se navikao, povraća mi se od bifteka i restorana. Čovek se navikne na sve. Na auto, na bazen, na restorane, hotele… itd. 99% sreće u životu ima veze sa osobom sa kojom si odlučio da provedeš život. Misliš da će mi biti lepo na jahti negde ako se svađam sa ženom? Naravno da ne. Nisam glup i znam tačno šta je važno u životu. Ovo drugo sve je super, ali sve postane smor.
Ako recimo Petar ima 42 godine, završio je Političke nauke, ne može još uvek da nađe “normalan” posao, u partiju nije hteo, ne može sa trenutnim primanjima da obezbedi sebi nekretninu, pa živi kao podstanar, ima ćerku, razveden je, ima dijabetes koji drži pod kontrolom, ali je pod pritiskom zbog toga i on gleda ovog momenta tvoje snimke, šta misliš kako će se osećati?
Šta bi mu savetovao po koracima?
- Nauči sve što ja pričam o biznisu.
- Odluči kakav proizvod ili servis želiš da napraviš, vidi šta radi u Americi i napravi neku bolju alternativu tog proizvoda.
- Biraj proizvod koji je lako da se napravi, da vrlo malo košta da se napravi, i napravi ga. Kao naprimer, proteinski mix za palačinke. Ako želiš neki servis da imaš, što zahteva skoro nula ulaganja, napravi sajt odmah, otvori youtube i društvene mreže. Nađi ko to dobro radi u Americi i uradi vrlo slično.
- Ako je proizvod, nađi ambalažu, pošalji uzorke prodavnicama, ako je servis, počni odmah sa marketingom.
- Nađi bilo koji biznis, koji radi mnogo dobro u Americi, i to uradi us Srbiji ili na Balkanu ali malo drugačije. Kraj priče.
Moj savet Petru bi bio da posluša svaki moj video, i da uradi isto što sam ja uradio na svoj način sa svojim proizvodom. Vrlo jednostavno.
Da li misliš da je baš uvek moguće doterati život do tačke do koje čovek želi i šta ako čovek ne zna šta želi?
Ne postoji osoba koja stvarno nešto želi a da to nije uradila. Čovek koji ne zna šta želi verovatno ima lep komforan život. Moj otac nije slušao motivacije, niti se pitao šta želi dok je blejao u plafon. Imao je malu decu u Americi, $600 platu i $650 kiriju.
Ne moraš da znaš šta želiš, trebaš da znaš šta ne želiš. Kao na primer, da gledaš koliko te košta SENDVIČ ceo život, koliko bakšiša ostavljaš, da li imaš pare da posetiš roditelje i takve stvari. Znaš, ono osnovno za sreću.
Neki ljudi ti pišu da si “prodavac magle” u komentarima, da li te to remeti?
Ne. Psi ne laju na parkirana auta.
Dodaj komentar