Magazin

Toma Fila: Više niko ne veruje da može da uspe znanjem i radom

toma-fila
Foto: Zoran Hajrić

Uspeo je zbog kompleksa i stalne borbe da se dokaže, tako priznaje. Nije bilo nimalo lako imati za oca čuvenog advokata Filotu Filu. Veruje da Bog njemu i ženi nije dao dete, jer bi i ono krenulo očevim i dedinim stopama, pa bi se možda, daleko bilo, i obesilo.

Najvećim uspehom, nakon šest decenija duge karijere, najpoznatiji srpski advokat Toma Fila smatra to “što između njegovog oca Filote koji je bio broj jedan i njega nema nikog.”

U Beogradu je završio Prvu mušku gimnaziju, diplomirao prava 1963, a od 1967. godine je advokat. Uža specijalnost mu je krvni delikt, a javnost ga pamti kao advokata osuđenih na smrtnu kaznu čiji je veliki protivnik.

Slučaj Šefke Hodžić, žene koju je spasao od smrtne kazne, vinuo ga je u svet najpoznatijih advokata.

Branio je mnoge poznate ličnosti – Jovanku Broz, Žarka Lauševića, Borku Vučić, generala Đorđa Đukića, Nikolu Šainovića, a u Srbiji je bio i advokat Slobodana Miloševića.

Često kažete da je mnogo teže braniti nevine od krivih. Zašto je to tako?

– Najgore je kada su u pitanju političke žrtve. Vi znate da je osoba po političkoj naredbi optužena i znate da nije kriva, to znaju i sudija i tužilac i policija još više. I u takvoj situaciji, kada sudija gleda dole, pognute glave.

Vi treba da branite. Učili smo tokom studija da je “Bog na nebu, Sud na zemlji” i da je Sud nešto najčistije, najfinije, da ima nevinost jedne čiste dečije duše, da je sposoban, pametan, a ne da sluša politička naređenja.

Imao sam veliki broj takvih slučajeva i oni su najteži.

U jednom predmetu, bio je to Jeftić iz Zrenjanina, morao sam da se pogađam sa sudijom i tužiocem da on dobije samo dve godine, koje nikad neće odležati, ali bilo je važno da bude osuđen, jer je u pitanju bila naredba.

Kako ste se tad osećali?

– Grozno i nekako isprljano, jer znate da nešto i od Vas zavisi, a shvatate da ste nemoćni. Jer ja ga ubeđujem da je kriv, a znamo i on i ja i sudija i tužilac da nije kriv, ali da zbog političkog naređenja mora biti okrivljen.

To se naročito dešavalo u Hagu kada sam bio prisutan izmišljanju raznih varijacija prava, pa ljudi koji nemaju pojma da se nešto desilo budi krivi za to što nisu ni znali da se desilo.

Koliko puta ste odbili slučaj i da li ste smeli to da uradite?

– Odbio sam dva puta, kada je sin silovao majku i pri tom joj polomio četiri rebra, ruku i nogu i drugi put kada je jedan silovao devojčicu od šest godinu, ubio je, polio benzinom i zapalio.

Advokati ne smeju da odbiju slučaj, i da su me prijavili Komori, bio bih kažnjen. Ali ja sam bio spreman na to.

Nikada nisam voleo da branim silovatelje, ali sam morao zbog raznih razloga i nažalost, uvek sam uspevao. Jednom sam samo branio dilera droge.

Jeste li ikada razmišljali šta Vam je pomoglo da postanete broj jedan u svojoj struci?

– Ja nisam broj jedan. Broj jedan je bio moj otac, Filota Fila, koji je došao sa dva para gaća u Beograd i postao najpoznatiji advokat svih vremena u Jugoslaviji.

A ja sam otišao u njegovu kancelariju najeden, napijen, ušao sam u advokaturu na “belom konju”.

Imao sam sve uslove da uspem… mogao sam da biram predmete… Najveći uspeh je možda to što između mog oca i mene nema nikog.

Ja sam uspeo zbog velikog kompleksa. Mislim da Bog mojoj Vesni i meni nije dao dete, sina, jer bi i on krenuo da studira pravo, bio advokat i najverovatnije bi se obesio, jer bi imao i dedu i oca advokate ispred sebe i to bi teško izdržao.

Ja sam jedva izdržao oca, jer sam se uvek upoređivao sa njim.

Ali, Vi ste to sami radili. Vaš otac nije želeo da Vi budete advokat?

– Ne, nije hteo. Ja sam sam sebi nametnuo ambiciju, nije on to očekivao od mene.

Kad god je neko hteo da me uvredi i povredi govorio bi mi: “Vaš otac je bio bolji.”

U Vašoj autobiografskoj knjizi “Završna reč” ste napisali da Vam je ostala žal što niste češće razgovarali sa svojim ocem…

– Mi smo u toj žurbi i mlevenju imali malo vremena jedan za drugoga. Dok je moj otac pravio karijeru, ja sam rastao sa majkom. Imao sam sedam godina kada je našao vremena da me odvede na Kalemegdan.

Pitao je tada mamu: “Jel ovaj zna da piški sam?” A mama, Eli se zvala, je rekla: “A bre Filota, pa drugi osnovne ide…”

toma-fila-2
Foto: Zoran Hajrić

Da može nekim čudom da se pojavi pred Vama, šta biste rekli svom ocu?

– Rekao bih mu da je bio u pravu i da nije trebalo da idem u advokate. Mnogo je izazova, ljudi su mislili da mi je novac bitan, a da mi je bio bitan nikada ne bih otišao da branim u Hagu.

Ja volim život, voleo sam žene dok je bilo vreme, da sedim u kafanama, popijem, trošim novac koji sam zaradio.

Uvek sam govorio da su moje pare samo one koje sam potrošio.

Volite da kažete da ste prvo završili kafanologiju, pa tek onda pravo. Šta je čovek mogao tada da nauči u kafanama?

– U kafanama vidite ljude. Mnogo predmeta sam dobio u kafanama. Imao sam sreću da upoznam mnogo glumaca, književnika, novinara… Mi smo učili iz tih kafanskih priča.

Prvi Vaš slučaj ste opisali kao potpuni fijasko, jer je sudija bio alkoholičar koji nije izuzet iz slučaja iako se znalo da mu je nastradali najbolji drug. Koliko je danas takvih slučajeva gde sudi neko ko bi trebalo da bude izuzet iz suđenja?

– To je bilo moje prvo suđenje. U kafanu “Šaran” u Zemunu penjali su stepenicama njih dvojica, raspravljajući se oko prodaje čamca.

U jednom momentu ovaj što je bio na višljem stepeniku zamahnuo je rukom, ovaj iza njega se izmaknuo jer je mislio da će ga možda zakačiti, okliznuo se i pao tačno na klin koji je virio iz asfalta.

Na licu mesta je umro. Sudija je dosudio maksimalnih pet godina, govoreći optuženom: “Đubre jedno, jedva sam čekao da ti sudim, poginuli je bio moj najbolji prijatelj”.

Zamalo nisam pao u nesvest. Bogu hvala, moj otac, kada je čuo, dotrčao je do predsednika Suda, preinačena je presuda, optuženi je oslobođen a sudija izbačen.

Što se tiče takvih situacija danas, toga skoro pa nema, nije toga bilo ni u vreme Miloševića. Jedino je u komunizmu, u Okružnom Sudu u Beogradu, bilo određenih sudija koji su sudili kao poslušnici.

Danas ima jako velikih uticaja na pravosuđe.

Političkih?

– Da, političkih. Nije korupcija u Sudu za pare, uvek je varijanta “da ti zaposlim ženu, ako hoćeš da ti napreduje žena” i slično… Kad su birane sudije, svega je bilo.

Šta danas najviše pritiska pravdu u Srbiji?

– To što ne žele da urade reformu pravosuđa, jer svi žele da imaju uticaj na Sud. Svaka izvršna vlast hoće da ima sudstvo pod sobom.

Ako Vi ukradete, a iz moje ste partije, onda niste krivi, a ako Vaša sestra nije ukrala, ali nije u mojoj partiji, kriva je.

To je suština. Izvršna vlast oduvek želi da vlada sudstvom.

Kako vidite tu reformu?

– Tako što će Skupština da bira sudije.

Haški tribunal opisali ste kao pravnu nakazu. Zašto ste onda pristali da branite u Hagu?

– Kad je formiran Haški tribunal pravljen je spisak advokata koji žele da brane u tom sudu. Kolega Milan Vujin i ja smo rekli da ne želimo taj posao. Znao sam ako prihvatim, da ću da se zarobim.

Pored toga što sam mnogo radio imao sam i hedonistički način života. Voleo sam kafane, lumperajke, smeh. Ceo moj život je protekao u smehu.

Najlepši kompliment koji sam dobio u Sudu bio je kada su mi rekli: „Kada Toma bude otišao u penziju, nestaće smeha iz sudnice“. Čak i u Hagu sam uspevao da relaksiram sve prisutne.

Ali, nekako u to vreme Udruženje Srba iz Amerike je održalo sastanak i tražilo da ipak idem u Hag, pristao sam i rekao da ću otići na tri meseca. Otišao sam 1996. i ostao sve do 2014. godine.

Došao sam sa generalom Đukićem, koji je pogrešno uhapšen. Branio sam Slavka Dokmanovića, Mlađu Radića, Nikolu Šainovića.

Haški tribunal jeste pravna nakaza američkog kvazipravosuđa. Izmislili su sve i svašta da bi Srbi bili osuđeni.

Nijedan Hrvat iz Hrvatske nije osuđen. Osudili su Hrvate, ali iz Bosne i Hercegovine. Iz Slovenije nikoga, iz Makedonije jednoga. Onda su napravili da tamo zavlada anglosaksonsko pravo koje nikad nije bilo na našoj teritoriji.

Krivično zakonodavstvo koje je imala Kraljevina Jugoslavija, a zatim SFRJ zasnovano je na nemačkom pravu.

Građansko pravo je austrijsko, dakle opet germansko, i onda oni uvode anglosaksonski sistem da bi nas oterali, ali to se nauči, tako da su naši advokati to naučili.

Čovek nauči da čita, piše, peva, pa može advokat da nauči i sistem unakrsnog ispitivanja.

Dakle uvedu anglosaksonski sistem, ali bez porote. Onda počnu da menjaju, svaku promenu je sud sam sebi promenio – zamislite krivični postupak koji menja sam sud.

Kako je bilo braniti Slobodana Miloševića?

– Nije bilo tako loše, kako je izgledalo. Više su skakali na mene zbog Jovanke Broz, nego zbog njega. Imao je dosta pristalica, ipak.

Sa njim bismo se još bolje razumeli da nije bio pod velikim uticajem žene. Popuštao joj je i previše. Njega sam branio u Srbiji, ali ne i u Hagu, jer je tamo hteo da se brani sam, tačnije da mu ja pomažem “iz hodnika”.

Na to nisam pristao, jer ja sam ipak Toma Fila. Ili sam u sudnici ili ne radim. Našao je mlađe advokate koji su mu pomagali. Moje mišljenje je bilo da je trebalo da odbije da uđe u sudnicu.

Oni ne bi znali šta da rade. Ali on je imao potrebu da objašnjava. Šta da objašnjava i kome da objašnjava?!

Dok sam ga branio u Srbiji, rekao sam mu: „Ovde si bezbedan, niko ne može da te osudi.“ Imao sam dozvolu, ulazio sam kod njega u tri ujutro.

Onda je isporučen u Hag i dalje je sve poznato.

Vaš prvi veliki slučaj bila je Šefka Hodžić, žena koja je mesecima pratila svoju trudnu komšinicu, stavljajući jastuk pod svoje haljine… Na kraju ju je uz nečiju pomoć ubila i uzela bebu, jer svoju decu nije mogla da ima. Kako ste takvu ženu branili od smrtne kazne?

– Sva sredstva su dozvoljena, osim laži. Ne smete da falsifikujte dokumenta i dovodite lažne svedoke. Kunem Vam se svim na svetu to nikada nisam uradio.  Doduše ovde, u Hagu jesam.

Mi smo u njenom slučaju radili na tome da je učinimo šarmantnom, ženstvenom, sredili smo je, naučili da se našminka, da umesto dimija nosi kratku suknju, najlon čarape…

Bilo je toliko efikasno da je jedan učitelj iz Holandije rekao da će da se spali ako Šefka ne bude oslobođena.

toma-fila-3
Foto: Zoran Hajrić

Da li Vam je prolazilo kroz glavu: Čekaj, bre, braniš ženu koja je ubila trudnu komšinicu?

– Ne, ja sam u sudnici advokat, ne čovek. Tu nema mesta za emocije. Ljudima nije baš najjasnija naša struka.

U celom svetu nas ne vole. Niko nas u stvari ne voli. Ima stotine viceva o advokatima, evo jednog: “Kada vidite pregaženog psa i pregaženog advokata na drumu, u čemu je razlika? Ispred psa ima tragova kočenja.”

Mi nismo Šefku branili od optužbe, već od smrtne kazne.

Zbog čega ste protivnik smrtne kazne?

– To sam nasledio od svog oca. Smrtna kazna ne može da bude selektivna, taj instrument se ne sme dati Skupštini u ruke. To je suviše opaka stvar.

Nikada se niste družili sa zlatnom mladeži Beograda, a mogli ste jer Vam majka potiče iz vrlo imućne porodice. Voleli ste da se družite sa svojim drugarima i da ako oni jedu ‘leba i masti, isto jedete i Vi. Materijalne vrednosti Vam nikada nisu bile važne, rekli ste da je život nešto drugo.Šta je život?

– Život je smeh, život je ljubav. Ako ne volite, ne možete živeti. Ne morate da volite samo svoju ženu, može i malo šire.

Život mora da bude bogat.

Jeste li se nečega plašili?

– Ne, ali to znači da sam lud. Ni moj otac se nije plašio. Da sam se plašio nikada ne bih prešao Drinu.

Jeste li nekada imali pretnje?

– Mnogo. Obično su pretili oni iz porodice oštećenih, nudili mi pare da ne branim, jednom su me pogodili nožem.

Najgore mi je bilo, tu sam rizikovao glavu, u Hrvatskoj, kada je bio raspad Jugoslavije. Otišao sam u Zagreb zbog Arakana, u povratku su mi Zenge spremale zasedu, da me ubiju.

Tadašnji ministar unutrašnjih poslova, nije još bilo sigurno šta će se dešavati sa Jugoslavijom, javio je Radmilu Bogdanoviću, ministru unutrašnjih poslova Srbije, da me sklone, jer mi spremaju zasedu.

Vratili smo se drugim putem.

Zašto ste ušli u politiku?

– Ljudi su se užasnuli što sam ušao u Socijalističku partiju, ali ja sam uvek govorio da dok radim neću u stranku, kad se povučem hoću, i u stranku i u crkvu.

Predsednik sam crkvenog odbora grada Beograda i zamenik patrijarha koji je arhiepiskop karlovačko – beogradski, uz to sam i savetnik Ivice Dačića i član predsedništva SPS-a.

Smatram da sa svojim iskustvom i sa onim što sam radio u životu treba da dam doprinos.

Zašto Socijalistička partija Srbije?

– Zbog oca koji je bio socijaldemokrata, a SPS sad ima nov, socijaldemokratski program. Hoću da pomognem SPS-u jer je i moj stav socijaldemokratski. To je i stav crkve.

To znači: dajte svakom mogućnost da zaradi i nek plati porez, to je cela priča, to je moj ceo politički plan.

Jeste li imali osuda zbog toga?

– Ja sam rekao da ne treba da završim svoju karijeru, a da nemam svoj stav. Pošto sam 1 od 6 odsto intelektualaca, koliko se smatra da ih ima, svi su očekivali da kao intelektualac budem protiv.

Nisam smatrao da je to potrebno.

Većina mojih drugova nisu socijalisti. Ja njima kažem: Ja bih stao uz vas, ali koja je vaša priča? Onda oni kažu: Da se smeni Vučić. I tu je problem, jer posle toga ne ide tačka, treba da ide zapeta. Ako njega sklonite, šta je tu rešeno?

Jedan čovek manje. Nije to priča.

Mislite li da današnja vlast ima ozbiljnu opoziciju?

– Oni imaju ozbiljnu opoziciju, ali neozbiljnu, jer je razjedinjena. Ne zna šta hoće. Njihov cilj je da se smeni Vučić, a to nije rešenje.

A šta je rešenje?

– Jednom sam rekao da smo mi svi volovi i da nama treba bik predvodnik, pa kud krene on, mi za njim. U provaliju, u provaliju. Tako više ne može.

Morate da izađete sa nekim program i da kažete, mi se ne slažemo. Nemojte da vičete nisu napravljeni putevi, jesu, napravljeni su.

Kažite da biste vi napravili bolje, lepše, jeftinije…

Da li Vi možete kao član predsedništava SPS-a, budući da ste u koaliciji sa SNS-om, da govorite svoje mišljenje o Vučiću?

– Ja uvek govorim svoje mišljenje, ali ako se donese neka odluka na partijskom predsedništvu, ja onda oćutim.

Gde su po Vama pravljene najveće političke greške?

– Diplomatske greške su kod nas najviše pravljene. Ušli smo u rat ’99 bez prijatelja, to je najveća greška.Ne možeš da kreneš da ratuješ, a da budeš sam protiv 700 miliona najbogatijih i najnaoružanijih ljudi.

Nije greška što nije prihvaćen Rambuje, to niko i nije mogao da prihvati, ja sam dokazao na suđenju Šainoviću da nismo mi krivi za propast Rambujea, nije trebalo ni stići do Rambujea.

To je diplomatska greška. Tad je to moralo da se zaustavi i tu reši. Kako? Ne znam.

Jeste li 5. oktobar videli kao nešto što će doneti revolucionarnu promenu?

– Molim? Ja sam ih sve znao, to su gangsteri.

Gde vidite najveću nepravdu danas?

– U korupciji. Moralnoj i materijalnoj, kako god hoćete. Niko danas ne smatra da će uspeti radom i znanjem.

Tri devojke na primer konkurišu za radno mesto. Koja je primljena? Ona što je imala najveće sise.

Rešenje je u proteku vremena, da ovi novi klinci što se edukuju po telefonima…nešto urade.

Ako prethodno ne odu preko?

– Pa ako i odu preko, vratiće se. Ne raste ni tamo baš cveće. Vesna i ja nemamo dece i teško mogu da kažem da li bi mladima savetovao da odu ili ostanu.

Ja bih voleo da ostanu, naslušao sam se priča ratobornika 98’, 99’ koji su vikali da će poslati decu na Kosovo, i jesu, ali ne na Kosovo, već u Ameriku, Englesku, a opet su seljačka deca ginula

Kad se najbolje živelo?

– Sedamdesetih godina. Znate po čemu znam? Ja sam tad bio advokat i mogao sam da izvedem devojku i naručim flašu viskija, nije bilo nikoga ko nije mogao da izvede devojku i naruči dva pića.

Danas nemaju parče hleba. Zato Socijalistička partija mora da radi na tome.

Jeste li imali neki moto koji Vas je vodio tokom karijere?

– Nisam voleo da se sukobljavam nepotrebno sa ljudima. Uvek sam gledao, ako mogu, da sve rešim na uglađen način, mirno, bez tuče i agresije.

Svi su se smejali kada sam rekao šta da mi napišu na nadgrobnoj ploči kada umrem, to će Vam biti najbolji odgovor na pitanje:

“Nije da nije, svega je bilo, i sve mi se dalo i Sunce mi je sjalo, ali opet… meni je malo”

Jeste li ikada poželeli da odustanete?

– Ne. Nikada nisam odustajao od bilo čega.

Imate li neku neostvarenu želju?

– Vesna i ja smo hteli da imamo decu, ali Bog nije dao… Bože moj…ima druge dece.

Kako ste spavali tokom karijere?

– Sanjao sam suđenje. Pored mog kreveta, na natkasnoj, uvek su stajali papir i olovka. U snu nađem rešenje, probudim se i zapišem ga. San je ono što proživite.

Šta su za Vas najvažnije vrednosti?

– Ljubav i istina. Istina je ono što osećate i želite, tako da nije tačno da ima samo jedna istina, ima ih više.

Forenzičar Đura Varga: Slučajevi Topčider i ubistvo Jelene Marjanović su montirani

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentara

Klikni da objaviš komentar

2.5K Shares
2.5K Shares
Share via
Copy link