Boli me kičma. Vratni, cervikalni deo. Fizijatri bi na mom bolu mogli da zgrnu silno bogatstvo. Pacijent za poželeti. Svakim puštanjem struje kroz moje krhko telo, magnetnom i ultrazvučnom terapijom, punili bi svoje novčanike.

Prvi bol u kičmi presekao me je jula meseca, 2005. godine. I tad su me “ispravljali” strujom, al’ u državnoj režiji. Najpre se sedi u čekaonici. Tu se pacijenti, manje i više pogureni, međusobno posmatraju. Bilo ih je i sa oduzetim nogama i rukama i u invalidskim kolicima. Verujem da su te čekaonice osmišljene kao vid grupne terapije i psihičkog pražnjenja, tipa ti meni kaži svoj, pa ću ja tebi otkriti moj zdravstveni problem. Ja se obično “oladim” od tih priča, dobijem napad panike, prebledim i zaplivam u sopstvenom znoju. Mislim, koga bi još veselilo saznanje da će za koju godinu, prema iskustvima ovih iz čekaonice, koristiti štaku, da će mu čaše ispadati iz utrnulih ruku i da će mu svakodnevnica postati vrlo vrtoglava.

kicma

Soba za vežbanje je mesto gde visimo sa ripstola ili stojimo prislonjeni uza zid, kao na streljanju, i radimo vežbe za problematične delove. To je mesto smeha. Bar za mene. Naliči času fiskulture, samo što umesto đaka imate pogurene pacijente i umesto profesora sestre u belim mantilima.

Struja se puštala u sobi koja je ličila na deo scenografije iz Breninog ili Čolinog spota. Vijorile su bele zavese, zbog promaje, svuda po prostoriji. Njihova namena je bila odvojiti pacijente. Nešto kao pregrada, da se ne gledamo polunagi i prikačeni na struju.

Jednom me je kičma toliko bolela da sam u međugradskom autobusu, naočigled svih, vrat umetnula u teget jastuče na naduvavanje kupljeno kod Kineza.

Moja baba, rob telešopa, u tome periodu darivala mi je dormeo jastuk i kosmodisk. Jastuk koristim i danas, al na njega bacim još dva, minimalno, a kosmodisk sam uvezivala tokom studija, da oteram udvarače po studentskom domu. Bila mi to baš dobra fora.

Ne uznemiravam se previše, znala sam da će mi spavanje na gajbama u karaburmskom studentskom domu, celonoćno učenje i vuknjanje torbi sa Železničke stanice do Kumodraža načepiti zdravlje.

decak

Ono što me zapravo brine nije moja kičma, već kičme klinaca koji odrastaju zalepljeni za monitore tv ekrana i računara od najranijih dana. Bojažljivo zalaze u travu, bojažljivo se veru po drveću, bojažljivo odlaze u šumu, bojažljivo preskaču ograde, bojažljivo izlaze iz virtuelnog u realni svet. Pa i kad zakorače u stvarnost, sednu na beton i gledaju u displej, povijenog vrata.

A, pričali su mi moji kako su u slast jeli parče hleba sa masti prošarano alevom paprikom, kako se marmelada kupovala na merenje i kako je podrhtavala u papiru dok trče do kuće. I kako su paradajz grizli kao jabuku i grickali mladi luk. Kako su trčali šorom, skakali po barama, po Dunavu, po ogradama da bi „ukrali“ jabuku sa komšijinog stabla. Kako su kraste na nogama bile jedino što ih je bolelo.

Mama nije bila neki sportista, bar tako tata kaže, dok je on bio “atleta”. Devojke su nosile crne jednodelne kostime i cvičke, a oni šortseve ultra kratke i bele atletke. Čas fizičkog je bio ne samo obavezan, već se sa nestrpljenjem očekivao.

klikeri

Gde smo danas?

U trci sa vremenom, za novcem, pod stresom, bez sna. Gutamo masne grickalice i čokolade sa milion ukusa, provodeći ovo malo slobodnog vremena zabuljeni u svetlost monitora, ostavljajući otiske ulepljenih prstiju po tastaturi. Svetlimo u mraku poput neonskih reklama. Ozračeni i prividno srećni.

Krajem avgusta, moja kičma i ja punimo 37 godina. I baš smo razmišljale da poželimo onako staračku želju. Jedna koliba. Na jednoj planini. Na jedan mesec. Bez ljudi. Bez televizora. Bez računara i telefona. Tišina i knjiga. I svež vazduh. I hladne noći. I ona maglovita jutra pred sunčan dan. I neka rascvetala mirisna krošnja i debeli hlad. I travka u zubima. I boje prirode, da se oči odmore i hrana seoska. Sir, mleko, pršuta, pogača. I možda neka rakijica. I svet na off.

Samo na jedan mesec, na jednoj planini, u jednoj kolibi. Moja kičma i ja.

POVEZANO: Sećanja na detinjstvo osamdesetih i devedesetih

 

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here