svedska
Lifestyle

Ja sam taj koji plaća političare i ne vidim razloga da im pružim luksuzni život

Mnogim narodima ovo može zvučati neverovatno, ali država Švedska svojim političkim liderima ne obezbeđuje nikakve povlastice, niti priliku da uživajuu luksuznom životu.

Švedski političari nemaju poslanički imunitet i na sudu su jednaki kao i bilo koji drugi građanin. Bez sekretara na vratima, kancelarije parlamentaraca manje su od 8 m2, piše 6uka magazin.

„Ja sam taj koji plaća političare“, kaže Joakim Holm, švedski državljanin. „I ne vidim razloga da im pružim luksuzni život.“

Političari koji se usuđuju potrošiti javni novac na taksi putovanja, umesto da se voze vozom, završavaju na naslovnicama novina. Čak i predsednik parlamenta dobija karticu za korištenje javnog prevoza.

Samo premijer ima pravo na trajno korištenje automobila i lično obezbeđenje.

Švedski parlamentarci žive u malim stanovima u glavnom gradu, gde peru i peglaju vlastitu odeću u praonicama veša. To se može činiti skromnim za tako istaknute ljude, ali zapravo je puno bolje nego što je nekad bilo.

Sve do kraja 1980-ih, svi parlamentarci su spavali na kauču u svojim kancelarijama.

Niko u javnom životu ne zarađuje veliku platu: plata za članove Riksdaga (parlamenta) je oko dva puta veća od plate učitelja osnovne škole.

Na opštinskom nivou, svaka želja za zapošljavanjem u politici mogla bi biti protumačena kao slučaj koji zahteva psihološku procenu: jer švedski opštinski funkcioneri ne zarađuju ni platu, niti imaju pravo na kancelariju, a rade volonterski od kuće.

Iskustvo Švedske ruši nerazumnu ideju da političarima treba dati poštovanje kao prema višoj kasti, koju čine dame i gospoda koji su slavniji od prosečnog građanina i stoga zaslužuju gotovo božansko pravo na beneficije i privilegije.

To je nacija koja svoje vladine službenike i političke predstavnike tretira kao obične građane. Društvo koje je ukinulo korištenje formalnih zamenica šezdesetih godina i gde se svi nazivaju „ti“. Jer, prema švedskom sistemu vrednosti, niko nije iznad svih drugih.

Još se sećam čudnog osećaja kada sam svedočio izvanzemaljskom fenomenu – kada sam video švedskog ministra inostranih poslova i premijera koji guraju kolica za kupovinu u supermarketu u Stokholmu. Ili gradonačelnika Stokholma kako stoji u redu na autobuskoj stanici. Ili predsednika Parlamenta koji sedi u metrou.

Bez velikih društvenih nejednakosti, Švedska je nesumnjivo sigurnija i manje nasilna zemlja, gde političari i građani obično ne moraju putovati u neprobojnim automobilima. Ali, što je još važnije, ovo je društvo koje bira političare koji moraju biti u kontaktu sa svakodnevnim problemima građana.

Političarima nije dopušteno da svoje ične interese stavljaju ispred opštih, u društvu koje pokazuje da se politička moć može ostvariti unutar granica pristojnosti.

U pravosudnom sistemu logika je ista: nema sudija koji imaju pravo na službena vozila, sekretarice ili povlastice.

Oni koji su na vlasti mogu biti pozvani na odgovornost, a sve informacije moraju biti dostupne javnosti: švedska otvorenost odražava se u samoj transparentnosti političke moći, koja se prati putem najstarijeg zakona o transparentnosti na svetu. Godine 1766. javni pristup službenim vladinim dokumentima postao je ustavno pravo za sve građane, sadržano u posebnom poglavlju Zakona o slobodi medija u Švedskoj.

U Švedskoj je u svakom trenutku moguće pratiti izdatke ministara, predstavnika i sudija; pročitati prijavu premijera o porezu na dohodak; proveriti troškove poverenika nacionalne policije ili vrhovnog komandanta oružanih snaga; pratiti kako javne agencije troše porez; i pratiti postupke, predloge i službene odluke koje donose vlasti bilo kojeg nivoa vlasti.

Jedan od najznačajnijih političkih skandala u zemlji dogodio se 1990-ih. Potpredsednica vlade, Mona Sahlin, kupila je čokoladu, pelene i neke druge lične predmete s kreditnom karticom Vlade i skupo je platila za to: izgubila je posao.

Skandal se pojavio u analima švedske politike kao slučaj Toblerone.

U nešto više od 100 godina, Švedska se pretvorila iz siromašnog, poljoprivrednog društva u jednu od najbogatijih, socijalno najpravednijih i najmanje korumpiranih zemalja u svetu, gde niko nije iznad drugih.

„Srećne žene ne sede na bedemu, već se vozaju na skupocenim jahtama“

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku