Magazin

100 € kao kost za maltretiranog psa, ali da bi je uzeo mora da vam priđe

gladan pas

Sva jadnost života ovde decenijama unazad svela se u rečenicu Siniše Malog:

Ko želi 100 evra, neka se javi na telefon, ko ne želi, nek se ne javlja!

To je kao da gladnom, pregladnom psu koga maltretirate godinama ponudite kost, ali da bi je uzeo mora da vam priđe, iako zna da ste bili govno prema njemu, i mora da je uzme iz ruke koja ga je ćuškala.

On gladan, a kost ispred njega. Ako je uzme, zna da neće rešiti glad zauvek, ali će bar malo zavarati stomak.

Ne bih previše moralisala, spominjala prodaju i obraz za sitnu kintu obračunu u evrima, iako živimo u zemlji gde je valuta dinar, ne bih osuđivala onog ko uzme, ne bih tapšala onom ko ne uzme, nije to novac iz Vučićeve kasice prasice. Građani su je napunili, stvar je jasna.

Ono što je ponižavajuće jeste tretiranje građana ko kerova, tačno takav odnos; malo te milujem da me zavoliš, malo ti donesem paket hrane, tvoj sam dobročinitelj, malo ti stegnem lanac, da se ne opustiš previše, zna se ko je gazda, malo te klepim po glavi, čisto da se ne opuštaš, malo ti serem patetiku, jer “psi su najodaniji prijatelji”, pašće na patetiku, malo ti ja tumačim stanje stvarnosti, jer “životinje nemaju razum” pa mora gazda da im sve u sitna crevca protumači. Bacim štap, hvataj štap. Trči onoliko koliko ti ja odredim.

Ako nećeš, imaš azil. A zna se kako je u azilu.

“Jebote, puniš 40.?” zaprepastio se kao kolega.

Da, ja sam jebeni tiranosaurus reks, jer živeći ovde 40 godina osećam kao da sam nagurala 400, ni godinu manje. Okruglo.

I ja se sad kao vadim na “prolećni umor”, na nedovoljni unos vode, na promenu vremena, na kasno leganje, a zapravo samlelo me toliko toga ovde, na bezbroj nivoa, da više ne mogu ni da imam jebenu reakciju na rečenicu Malog. Tačnije na njegovu ponuđenu kost.

Ljudi su sluđeni, stvara se atmosfera koju ni “poklonjenih “10.000 evra ne može ispeglati.

Zamislite čoveka koji trenutno ima hroničnu bolest, a malu penziju, a lekovi preskupi, a radio ceo život, a zdravstveno go *urac, odvali mu terapija 5.000 od penzije i ne može nikuda, a i da može, ne sme sad, i ostaje u krevetu i sluša Vučića kako mu interpretira realnost, prepričava mu “lektiru”, da utvrde gradivo, da zna šta mu je činiti kad mu dođu kraj postelje za izbore i onda ga još samilosni volonteri obiđu i daju hranu.

Dobio je paket u najlon beloj kesi, 100 evra i TV brigu za svoj život, kud ćeš više?

Imam 400 godina kao i mnogi moje generacije jer smo preturili preko glava i inflaciju, i tuče za ulje, i benzin u kanticama, i roditelje izbačene iz firmi, i bombe nad glavama i skrivanje po podrumima, i rušenje vlasti da bude bolje, i zajeb jer je ovo samo prividno bolje, jer da grešim deca bi imala tate kod kuće, a ne po Aljaskoj, mame bi dolazile s posla u 15, a ne u 18, ne bismo grcali u kreditima, pucali po šavovima, u 40-im učili nemački da pobegnemo iz zemlje u kojoj je stvorena iluzija da se neko brine o “napuštenim, jadnim, gladnim kučićima”.

Istroših se tražeći posao sa fakultetom.

Istoših se tražeći bilo kakav posao.

Istroših se na navikavanje da radim bilo šta i da mi šefuje bilo ko.

Istroših se na pokušaje da shvatim formulu prosperiteta ovde, istroših se u neprihvatanju otkrivene formule: sise, dupe, pička, stranka, guzica, jezik, lizanje, rijaliti, muljanje, falsifikovanje, pokradanje, korumpiranje.

Istroših se na pokušaj da shvatim. Da razumem.

Da nađem sebi neko mesto, makar i 2 cm sa 2 cm u koordinatnom sistemu sranja ali na kom me neće posećivati dobročinitelji sa najlon kesama, neće znati moju adresu, neće imati kontakt telefon, neće me opominjati da izađem na izbore, neće mi poklanjati 100 evra ko granule za poslušnog psa, ne mora me niko maziti, ne moraju me strašiti, da bi onda brinuli o meni, ne moraju da me mole da se pazim, nikada nisam volela da me neko moli, bilo bi mi sasvim dovoljno da odjebu od mene (kad me već čitav život sišu) i da dobijem svoju penziju dostojnu čoveka koji je završio pošteno svoj radni vek i koji ide ka kraju a ne početku, što je već dovoljno zastrašujuće.

Gadi mi se ova igra, jer nisam naučila kako se šeni, a vidim da je to glavno pravilo igre.

Da li će Rale Milenković pokupiti 100 evra: To su sve naše pare!

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentar

Klikni da objaviš komentar

9.3K Shares
9.3K Shares
Share via
Copy link