Afera nestalih beba u Srbiji traje već nekoliko decenija, a tek se pre nekoliko godina krenulo u rasvetljavanje neverovatnog zločina protiv čovečnosti i sopstvenog naroda koji se dešavao u našem društvu, na prostoru cele bivše Jugoslavije.
Čudno je da se ova tema i dalje uglavnom izbegava od strane političkih lidera u našoj zemlji, a valjda je jasno da društvo ne može napred, ne može u budućnost ukoliko jednu ovakvu temu ostavi bez odgovora i kompletne istrage, te otvaranja svih tajnih dokumenata i pronalaženja krivaca.
O ovoj temi mi smo već pisali i govorili zahvaljujući Ani Pejić, predsednici pokreta Otete bebe koja je u višegodišnjoj potrazi za svojim detetom, kao i Dragoslavi Šaponji, poznatoj doktorki iz Novog Sada, koja se nada susretu sa svojom sestrom bliznakinjom.
Retko imamo prilike da čujemo da su se porodice spojile i da su roditelji i deca na kraju dočekali taj sudbonosni susret.
Leposava Dinkovski iz Perleza posle 52 godine zagrlila je ćerku, Italijanku Lorijanu Saso. Otkako su joj majka i očuh uzeli, ćerkicu Zoricu, od 1970. godine nikada je nije videla, sve do sad.
Majka i očuh Leposave dali na usvajanje njenu ćerku Zoricu, o kojoj nije nikada prestala da misli, da je sanja i priželjkuje da je svije u zagrljaj.
Lorijana, s druge stane nije ni sulutila da je usvojena. Živela je spokojno uz svoje italijanske roditelje, a onda joj je otac preminuo 2019. godine, a ona je iz ladice i crne kutije izvukla SFRJ pasoš i saznala da je Srpkinja.
Zahvaljujući porodičnom prijatelju Radoici Vukić uspela je da pronađe biološku majku i zagrli je.
Sudbina se skoro poigrala ponovo s Leposavom i Lorijanom. Trebalo je Lorijana još pre četiri dana da doleti u Srbiju, ali se nevreme sručilo i nad Italijom i nad Srbijom i svi letovi iz Rima su bili otkazani. Opet Leposava nije zagrlila svoju Zoricu. Čekala je u Perlezu, ali nije došla.
Sad je Leposava došla na aerodorm u Beograd, a neka ružna kob umalo nije opet uplela svoje prste i sprečila ćerku i majku da ponovo budu zajedno.
Lorijanu su hteli da vrate u Italiju, njen dokument je bio malo pocepan i zaustavili su je. Sina su joj pustili, a ona je očajnički pokušavala da objasni zašto je tu.
– Ona je zadnja izašla, hteli su da je vrate za Italiju, držali su je tamo zbog dokumenta koji je malo pocepan. Na sreću došla je neka žena, glavna valjda, pa su je pustili – ispričao je Radoica, koji je i sam zaplakao kada su se majka i ćerka napokon zagrlile.
Leposava je jecala, stezala Zoricu, dizala pogled da se uveri da li je to stvarno njena ćerka. Opet suze, jecaji, ali suze radosnice, suze koje popunjavaju prazninu koju je sudbina razdvojila.
Ćutale su, plakale, ali su im oči govorile više od reči. Leposava ne zna italijanski, Lorijana ne zna srpski, ali majka više neće da pusti ćerku. Iako je plan bio da svi odu u Sremčicu kod Radoice, Leposava je htela svoju ćerku da odvede kući.
– Idemo ja i moja Zoka kod mene u Perlez, sin moj zna engleski, unuk engleski pa ćemo se tako pričati – Leposavinoj sreći nije bilo kraja.
– Bio je to dirljiv susret. Svi smo plakali na aerodromi. I meni su pošle suze. Godinama ću to pamtiti – rekao je Radoica.
Radoica je ispričao i kako je spojio majku i ćerku nakon više od pola veka.
On je preko advokata u Novom Sadu uspeo da dođe do određenih dokumenata o Zorici Dinković, devojčici koja je iz bolnice u Pančevu data prvo u hraniteljsku porodicu, a kasnije i na usvajanje. Tri godine se tapkalo u mestu. Najveći problem i zabuna desila se zbog prezimena Dinković.
Kako je saznao, najverovatnije je došlo do nesporazuma kada je mala Zorica boravila u bolnici u Pančevu, gde su je odneli navodno zbog visoke temperature. Baba i deda su je dali na usvajanje, ali su bebu upisali kao Dinković, a ne Dinkovski, kako se inače preziva porodica iz Perleza. Radoica je bio uporan, pregledao je matične knjige rođenih, da bi ga jedan matičar naposletku uputio u Perlez.
– To je malo mesto, odmah sam našao Leposavinu sestru, koja je znala o čemu je reč. Ispričala mi je da je Leposava iz porodice u kojoj je bilo sedmoro dece i da je Leposava Zoricu, odnosno sada Lorijanu, rodila sa 16 godina. Otišao sam kod Leposave, koja mi je ispričala da je Zoku rodila na Gospojinu 28. avgusta 1970. godine. Roditelji su bili besni i ona je pobegla kod neke rodbine u drugo mesto. Kada se Leposava vratila i potražila ćerku, samo su joj rekli da je dete dato na usvajanje. Pokušavala je kasnije s mužem da pronađe dete, ali nije uspela. Kada sam se ja pojavio i rekao da je traži ćerka, Leposava nije mogla da veruje. Ona je, budući da više nije imala dece, pre 33 godine usvojila dečaka iz Bosne, koji je danas policajac – otkrio je Radoica.
Izvor: Kurir.rs
Dodaj komentar