Magazin Novi Sad

Čuvena novosadska doktorka traži istinu o ukradenoj sestri, sa pokretom „Otete bebe“ pravdu traži kroz izbore

dragoslava i ana
Printscreen

Mnogo je tema koje sprečavaju Srbiju da konačno izađe iz kandži prošlosti, da prodiše i krene u budućnost rasterećena od gomile nerešenih pitanja.

Status Kosova, ubistva Đinđića i Olivera Ivanovića, određenje prema Srebrenici i ratu u Jugoslaviji, uz nebrojane druge afere koje su se dogodile samo u prethodnih desetak godina kao što su Jovanjica, gubitak lične karte prvog brata Srbije, smrt pilota koji su spašavali bebu iz Novog Pazara, fantomsko rušenje u Savamali, odgovori na pitanja ko je stvorio i štitio raznorazne klanove i ubice sa beogradskog asfalta, sve su to ništa drugo do niti u omči koja nas kolektivno steže oko vrata.

Prosto, toliko je toga lošeg, suviše mnogo mračnih senki koje opterećuju jedno društvo, da smo postali zatočenici sopstvenih ćutnji, strahova i popuštanja koja od nas napraviše isključivo brojeve u nekakvim dosijeima umesto građana koji znaju svoja prava i obaveze.

Jedna od tema o kojoj se malo govori, a koja je od presudnog značaja za sve nas, tiče se beba koje iz Srbije nestaju nekoliko poslednjih decenija. Učili su nas i objašnjavali šta je to danak u krvi, o janjičarima i drugim istorijskim tragedijama i zločinima koje su strani okupatori i osvajači činili prema našem narodu.

U ovom slučaju nisu nam trebali strani neprijatelji, već smo sami sebe civilizacijski osakatili.

Dozvolili smo, ćutali i nismo podržali ljude kojima su otimali decu, braću, sestre. Nismo stali uz ljude koji ne odustaju i koji žele istinu da isteraju na videlo. Nismo ih kao društvo istakli u prvi plan. Nismo im dali vetar u leđa da snažnije savladaju sistemske vetrenjače. Nismo, svašta nešto nismo uradili, a morali smo.

Ta sebičnost i manjak saosećajnosti sa tuđom mukom odlika je samoživih stvorova. Pričamo o svemu i svačemu, o primitivizmu, kurvanlucima po splavovima i raznim zadrugama, o ceni goriva, političarima i njihovim glupostima, a o sudbini mnogobrojnih porodica i svih tih nestalih beba ćutimo ili jednostavno menjamo kanal.

Dr Šaponja i navodna smrt njene bliznakinje

Doktorka Dragoslava Šaponja u Novom Sadu poznata je kao vrsni kardiolog, ali ne tako veliki broj ljudi zna da je njena sestra bliznakinja jedna od mnogobrojnih nestalih beba u ovoj višedecenijskoj organizovanoj kriminalnoj aferi. Ona je član i ekspertskog tima koji pomaže roditeljima u potrazi za ukradenim bebama.

Za Luftiku je ispričala kako je ostala bez sestre, šta zna o njenoj misterioznoj smrti i zašto čvrsto veruje da je živa, odvedena i prodata negde u belom svetu pre više od pola veka.

– Većina ljudi, pre svega majki, ali i braća i sestre, ne mogu uopšte da poveruju u tu priču jer to zdrav razum ne može da zamisli. Normalnim ljudima ta priča deluje nemoguće. Ne mogu da zamislim da neko ima takav um – započinje doktorka Šaponja razgovor za naš portal.

Zrenjaninska bolnica je mesto gde je sve počelo i adresa u kojoj je trebalo tražiti odgovore.

– Mi smo obe bile nedonoščad zbog čega smo po rođenju prebačene u Beograd, u Institut za majku i dete. Tamo smo bile nepuna dva meseca. Umesto da se vratimo kući, oni su nas vratili u zrenjaninsku bolnicu. Ona(sestra) je prva bila primljena i sve je navodno bilo u redu, da bi mojim roditeljima saopštili telegramom da im je dete preminulo. Već su bili u nekim godinama, majka je imala 40 kada je nas rodila. Oni su se ljudi pomirili sa sudbinom – priča nam doktorka.

Nepotpuna dokumentacija – sumnja i tračak nade

Ona je odrastala znatiželjna, šta se to dogodilo sa njenom sestrom, kako je i od čega preminula. To je bio jedan od motiva zašto se profesionalno usmerila ka medicini. Ova priča je u njenom životu vaksrsla pre nekoliko godina kada je u novinama videla vest o bebi aferi. Odlučila je da proba da nekako dođe do neophodne dokumentacije.

– Prvo sam tražila da vidim da li uopšte postoji umrlica. Saznala sam da postoji u matičnoj knjizi umrlih, kao i da u matičnoj knjizi rođenih postoje svi podaci o mojoj sestri. Kako se više pisalo o ovoj temi u medijima i mene je to iznova zaintrigiralo. Meni je bilo nenormalno, pre svega kao lekaru, ali sam pokojnu majku stalno pitala kako je to moja sestra umrla – otkriva dr Šaponja za Luftiku.

Tu je sa stručne strane videla da se neke stvari ne poklapaju sa zdravom logikom.

– Moja sestra nije bila novorođenče već nedonošče koje se lepo oporavljalo. Ja sam 2014. godine tražila i dobila kompletnu bolničku dokumentaciju. Naravno, potvrde o smrti nema. U tim listama vidi se da joj od terapije nisu davali ništa spektakularno. Dva antibiotika i nešto malo za temperaturu koja je bila do 37,5 što je za decu ništa – nastavlja naša sagovornica.

Detaljno je pregledala sve papire do kojih je došla. Nakon nekoliko radnih dana došla je subota i kobno dežurstvo „određene doktorke koja i dan danas živi u Zrenjaninu“.

– Kada se prati stanje pacijenta, dužan si svakodnevno da pišeš kratak izveštaj o njegovom zdravstvenom stanju. U ovom slučaju taj takozvani dekurzus ne postoji od ponedeljka do petka, već je prvi takav izveštaj sastavljen u subotu. Odjednom počinje drama, kako je beba dispnoična, ne može da diše, poplavila, jako visoka temperatura koja uopšte nije upisana u temperaturnoj listi. Jedno se piše u dekurzusu, a drugo stoji u temperaturnoj listi – uočava dr Šaponja koja je i više nego uverena da su ona i njena sestra bile tipovane tih dana u zrenjaninskoj bolnici.

Sagovornica Luftike dodaje da se ove stvari kao po pravilu dešavaju pod okriljem noći.

– Sve se pogoršava i smrtni ishod nastaje subota na nedelju u pola 1 noću. Naravno, uvek se sve to dešava noću. Papir sve trpi. Ja kao lekar mogu da napišem skroz drugu priču u odnosu na ono što je stanje pacijenta koji sedi ispred mene. Odmah sam sebi postavila pitanje, zašto dežurna doktorka, koja piše izveštaj od 6 sati uveče, kada je videla da se stanje pogoršava, nije to dete poslala u Beograd ili Novi Sad? – pita se Dragoslava Šaponja.

Dodaje da je „potpuno neuobičajeno i vrlo retko da dete od cela tri meseca najedanput umre“. Njena interna istraga tu nije završila. Naprotiv.

– Pošto smo mi ležale na Institutu za majku i dete u Beogradu, ja sam i njihovu dokumentaciju pokupila jer smo mi tamo bile sa majkom, dve zdrave bebe za koje se čekalo da im poraste telesna masa. Kada sam ja svoju majku pitala šta su oni tebi rekli, zbog čega je ona umrla, rečeno je da je u pitanju upala pluća – navodi doktorka Šaponja i optužuje tadašnje lekare u Zrenjaninu da su njenoj sestri izmislili i probleme sa srcem.

– Kada hoćeš da slažeš, da pojačaš priču, uplašiš te roditelje i zapušiš im usta, onda im samo kažeš imala je srčanu manu i bolje da je umrla jer to ne može da se operiše. Regionalni zrenjaninski doktori, za koje znam vrlo dobro kojeg su kalibra znanja i veština, znaju bolje od lekara u Beogradu!? Je l to nije sumnjivo već? Oni su našli srčanu manu, a o njoj se ne priča i ne pominje se nakon toliko vremena u Beogradu gde su nas doktori svakodnevno obilazili, gde su nas svakoga dana slušali i pratili, a šta god da su čuli morali bi da napišu u otpusnim listama, a to ni u njenoj ni u mojoj otpusnoj listi ne postoji. Tu se već vidi da je neka laž – priča Dragoslava, danas čuvena novosadska doktorka.

Čuveni izgovor – poplavljen nam je arhiv

Predsednica Udruženja nestalih beba Vojvodine Ana Pejić, sa kojom smo takođe razgovarali, posavetovala je doktorku Šaponju da potraži dokumentaciju i u matičnoj službi.

– Ona me je uputila da u matičnoj službi uz knjigu umrlih mora postojati potvrda o smrti. Nijedna matična kuća, po zakonu, ne može da upiše u knjigu umrlih nekoga ko nema potvrdu o smrti. Čuvanje tih dokumenata je obaveza države i ona to mora čuvati jer to je dokument koji ne može da nestane ili da se poplavi – ističe Dragoslava.

Otišla je u matičnu službu u Zrenjaninu i tražila uvid u originalna matična dokumenta.

– U matičnoj knjizi umrlih moja je sestra upisana te 1966. godine, a kada sam im tražila da vidim potvrdu o smrti, koju lekari izdaju, kako bih uporedila sa prethodnim izveštajima, njihovo obrazloženje je bilo da je dokumentacija čuvana na drugoj lokaciji i da je tamo poplavljena. Tada sam ih pitala da li su normalni, da li znaju da se to u sanducima čuva i nosi se i izvlači i iz ratnih područja. Onda sam im kazala da su već sada prekršili zakon i pripretila svojim advokatom koji će zahtevati da se moja sestra izbriše iz knjige umrlih jer oni ne poseduju papir na osnovu kojeg su je upisali – nagalašava doktorka za Luftiku.

dragoslava slika 3
Printscreen

Objašnjava nam i kako su nadležni u bolnici postupali u ovom i sličnim slučajevima.

– Obično su roditelje varali tako što bi im rekli ’mi ćemo snositi troškove sahrane’ ili ’vi ćete snositi troškove, a mi ćemo organizovati da dete bude sahranjeno’. Vrlo često uopšte i nema sahrana, već jednostavno kažu da je to medicinski otpad. Znači neka novorođena beba, koja je navodno umrla, je medicinski otpad i tu nema sahranjivanja. Pošto je moja sestra imala tri meseca, ipak je organizovana lažna sahrana, što sam kasnije shvatila, i postojao je grob – pojašnjava nam dr Dragoslava Šaponja.

Međutim, kako kaže, svako grobno mesto, bez obzira čije je, mora da bude zavedeno u nekom Javno-komunalnom preduzeću, a broj parcele upisan u njihovu knjigu protokola.

– Ako se za dan smrti vodi 31. mart 1966. godine, a recimo da je ona bila zvanično sahranjena 2. ili 3. aprila, ona po protokolu mora biti upisana u njihovim knjigama. Ona nije upisana u njihovom protokolu. Znači da je sve odrađeno mimo neke zvanične procedure i organizacije, sahrana je potpuno iscenirana. Donet je i pokopan prazan sanduk, napravljeno grobno mesto koje nigde ne postoji. Shvatila sam da je iza svega jedna lepa organizacija. Doktorka je napisala lažan izveštaj o toku bolesti, vrlo je moguće da nije htela da napiše potvrdu o smrti zato što je znala da beba nije umrla – ocenjuje Šaponja.

Državni projekat

Privatnim putem je pokušala da u razgovorima sa lekarima i sestrama iz zrenjaninske bolnice sazna neku novu informaciju.

– Oni su verovatno zavetovani da ćute. Neke sestre koje su radile na zrenjaninskoj pedijatriji pitala sam koliko im je dece umiralo godišnje, a dobila sam odgovor da teži slučajevi idu za Novi Sad ili Beograd te da skoro nijedno nije umiralo kod njih – otkrila nam je svoja saznanja.

Neko je napravio pravo bogatstvo u ovom monstruoznom poslovanju, a doktorka Šaponja nam kaže da se zna da je ovo bio„državni projekat“.

– Od grobara, transportera, policije koja je izdavala pasoše i matičnih službi. Pitanje je uopšte i da li su, na koji način i koliko doktori bili primorani. Uglavnom su svi ti lekari veoma bogati, koji su nakon što je to zakonski omogućeno otvorili svoje privatne ordinacije, a neki su se od njih i ubili. Ima puno takvih – naglašava nam sagovornica da postoje i oni koji nisu mogli da žive sa savešću.

Jedinstvena baza DNK

Doktorka i dalje ne gubi nadu da će svoju sestru pronaći živu i zdravu. Sa tim ciljem svoj DNK uzorak poslala je u Ameriku, u jedinstvenu bazu podataka.

– ’My heritage’ je jedinstvena baza DNK u Americi. Poslala sam im uzorak i dobila odgovor da imam rođake u Dalmaciji, odakle je moja majka, u Banatu odakle sam ja rodom, kao i u Norveškoj ako se dobro sećam. Ali ako ona nikada nije poslala svoj DNK mi se na taj način nikada nećemo pronaći – kaže nam poznata lekarka.

Đinđić je pre smrti otvorio deo arhive

Po njenim saznanjima premijer Đinđić je godinu dana pre smrti primio predstavnike udruženja roditelja nestalih beba i inicirao je otvaranje dela arhive. Na taj način, tvrdi nam Šaponja, neki roditelji su uspešno pronašli svoju decu. Sve je, međutim, ubrzo stalo.

– Činjenica je da se arhivi moraju otvoriti jer se tu nalaze podaci gde su ta deca nestala. Društvene mreže su dosta pomogle u ovoj priči jer su ljudi počeli da komuniciraju i da se povezuju širom bivše Jugoslavije. Shvatili su da su prevareni na isti način – zaključila je razgovor za Luftiku doktorka Dragoslava Šaponja.

zoran đinđić
Foto: Profimedia

Simon Vizental je lovio naciste, Ana Pejić uhodi trgovce bebama

Sonja Savić je rekla jednu rečenicu koja će u mojoj duši odzvanjati dok sam živ: „Bila sam srećna kada sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja.“

Upravo se tako može opisati prijateljstvo doktorke Šaponje sa predsednicom Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine Anom Pejić.

Ana je naša verzija Simona Vizentala. Ona je svoj život posvetila otkrivanju istine o nestaloj deci u Srbiji, a kao što naziv Vizentalove knjige „Pravda, ne osveta“ svedoči o čovečnosti jedne žrtve, može se slobodno reći da je pravda i istina pokretač i u Aninom slučaju, nikako gola osveta čije se priželjkivanje roditeljima i rodbini nestale dece verovatno ne bi moglo ni zameriti.

Ana je za Luftiku najotvorenije govorila o svojoj misiji, o bolu, nadanjima, ali i lažima političara u Srbiji sa kojima se suočava od prvog dana uključivanja u potragu.

Alternativna politička opcija na parlamentarnim izborima

Iz čiste nužde i nepoverenja u prazna obećanja političkog establišmenta, prošlog, sadašnjeg i nekog budućeg, Ana sa svojim saradnicima osniva pokret „Otete bebe“. Život suviše brzo prolazi i ovi ljudi više nemaju vremena da čekaju nečiju dobru volju, nekoga ko će u njihovo ime da se istinski zauzme i politički aktivira rasvetljavanje ove afere koja je čist zločin protiv čovečnosti.

Za njih je ovo „borba biti ili ne biti“.

– Mi smo se uključili u ovu političku džunglu da rasvetlimo ono što se događa u našem društvu, odnosno u politici. Pošto smo jako ranjeni, povređeni, marginalizovani, odbačeni ne misleći na narod već na vlast zadnjih 20 godina, rešili smo da na neki način uzmemo stvar u svoje ruke. Mi smo stariji ljudi, ne možemo praviti revolucije niti raditi bilo šta drugo od onoga za šta smo se odlučili, a to je da razotkrivamo i razobličavamo ono što se u Srbiji, u našem društvu, sakriva – započinje Ana Pejić razgovor za naš portal.

Ovaj pokret se priprema za parlamentarne izbore i prikupljanje potpisa. Otkriva da im je već nuđeno, od strane svih političkih opcija, da se priklone jatu i učestvuju u podeli plena. Decidno su odbili takve ponude, a Ana kaže da su od jednog došli do pet ponuđenih poslaničkih mesta, pa čak i jednog ministarskog.

– Oni su to stavljali na listu prioriteta i lagali, kao i sve do sada. Ja nemam više vremena da verujem. Verujem 20 godina. Koja je garancija da će bilo ko išta uraditi? Suviše skup je ulog koji oni od mene traže. Mi ipak tražimo decu, a to je nešto što veze nema sa onim što oni rade – objašnjava nam predsednica Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine.

Iako ne veruje u mogućnost fer i poštenih izbora u Srbiji, odlučili su se da i ovim putem probaju da izbore neophodnu pažnju i podršku javnosti i građana kako bi se prekinuo zavet ćutanja o ovoj nacionalnoj sramoti.

– Mi se nalazimo u jednom jezivom čemeru. Ovi, prošli i pretprošli izbori nisu izbori. To je podela plena. Tu nema suštinskih pomaka, nema suštinskih rešavanja niti jednog jedinog pitanja ovog društva, a najmanje o aferi nestalih beba – ocenjuje Ana Pejić.

Sa opozicione strane dobijaju obećanja da će im pomoći da se promeni ovaj, kako opisuje, nakazni zakon o nestalim bebama, preciznije Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji. Ipak, ona ni njima više ne veruje.

– Šta uopšte može da uradi bilo koja od ovih opozicionih partija? Ništa. To nije opozicija, to je gluma opozicije – kaže Ana.

Postoji velika mogućnost ili da ne prikupe potpise ili da ne prođu cenzus, ali nemaju nameru da odustanu od svoje borbe.

– Mogla sam dobiti poslaničko mesto u kojoj god hoćeš partiji, ali to nije cilj – kaže ona za Luftiku.

Skupština nam je krdo goveda koje reaguje na čobanovo zvono

Svesna je težine zadatka, ali ukoliko prevaziđu očekivanja i uđu u parlament, njihovi poslanici neće dati mira parlamentarnoj većini.

– Ako u Skupštinu i uđemo, to će najverovatnije biti sa minimumom poslanika koji ne mogu ništa da urade. Ali mi ćemo im održati govor koji će se upisati u sve anale parlamentarizma u Srbiji. Ovo nije Skupština. Ovo je krdo goveda koje reaguje na zvono koje drži čoban. Kad čoban pozvoni, oni dižu ruku. To nisu narodni poslanici. Narodni poslanik je gospodin čovek koji ide ulicom, koga narod pozdravlja i šešir skida kad ga vidi, koji odlučuje svojom glavom i koji radi i glasa za ono što donosi dobro njegovoj zajednici – priča Ana za Luftiku.

Uverava da nikada neće trgovati glasovima, jer to nedvosmisleno predstavlja trgovinu decom za kojom tragaju.

– Ne, ne. Naše glasove neće dobiti. Mi ćemo ostati ovakvi kakvi jesmo. Imali smo ponude da idemo na koktele i da se slikamo sa raznim ljudima i u vlasti i u opoziciji, ali nam to ne treba. Nama trebaju naša deca! Da nam kažu, tu noć kad je naše dete ukradeno, ko je radio tu noć, ko se ponovio toliko puta u tim noćima kad su naša deca nestajala – navodi naša sagovornica.

I Vučić je, iznenađujuće, slagao

Nema ko im nije obećavao otkrivanje istine, a na toj listi se nalazi i danas aktuelni predsednik Srbije.

– Vučić je primio roditelje pre nego što je postao premijer obećavši da će rešiti bebi aferu čim postane predsednik Vlade. Mi imamo taj razgovor i tu objavu. Naravno, ’ja rek’o, ja slag’o’ – otkriva Ana za naš portal.

Foto: Vesna Andjić/RFE/RL

U razgovoru ne mogu da prenebregnem kritiku koja se često ponavlja, da svi oni koji govore „ma svi su isti“ svesno ili nesvesno rade direktno za režim. Zapitajte se, a imate i vi osnov za tako razmišljanje, kako biste se osećali da vam je dete ukradeno, da ga jednostavno nema, a da vas političari svih boja decenijama obmanjuju lažnim obećanjima? Lično, nemam dilemu.

Za 50 godina izgubili smo oko 2 miliona duša

Podaci o nestalim bebama u periodu od 1960. do 2010. godine su zaprepašćujući. Sagovornica nam ukazuje da je Republički zavod za statistiku objavio da je u ovom periodu mrtvorođeno i umrlo 247.912 beba.

– To su dede i babe sada, plus njihova deca i unuci, to je oko 2 miliona duša. Ali taj podatak nije tačan. Mi smo ga proveravali po delovima, po gradovima i godinama. Došli smo do zaključka da je taj podatak najmanje duplo smanjen, a možda i više od toga – navodi Ana Pejić za Luftiku.

Na primeru umrlih beba rođenih 1988. godine Sremskoj Mitrovici uvideli su višestruka nepoklapanja u spisima različitih institucija. Statistički zavod odgovorio im je da je njihov broj 18 i da su tu cifru dobili od matičara iz ovog grada. Matičar im je, pak, pismeno odgovorio da je taj broj 24 i da je to podatak lokalne bolnice. Sa druge strane, bolnica je ovom udruženju odgovorila da broj mrtvih beba za tu konkretnu godinu iznosi 36.

– To znači da ovaj podatak od 18, koji se nalazi u tih 247.912 nije tačan i treba ga umnožiti bar sa 2, a možda i sa više zato što se prilikom provere podataka za Gornji Milanovac, Novi Sad i još neke gradove dešavalo da je troduplo više beba bilo u životu, odnosno u bolnici, nego što je prikazano statistički – pojašnjava Pejić.

Savet budućim roditeljima: Što luđe to bolje

Mnogi budući roditelji već sada strahuju da se i njima može dogoditi slična tragedija. Ana za Luftiku još jednom savetuje na koji način se može preduprediti ovakav jedan zločin.

– Ne veruj nikome, samo svojim očima i očima svoga muža ili oca toga deteta. Ne dozvoli da te od deteta rastave, da odnesu dete na jednu stranu, a tebe na drugu. Ne dozvoli da ti ne donose dete svaka tri sata na dojenje. Odmah, kad se rodi, slikati dete mobilnim telefonom. Kako god, majka kad jednom vidi dete, više nema greške. Možeš joj doneti hiljadu dece ona će svoje prepoznati. Muž mora da ulazi unutra, mora biti otac, mora biti kraj žene. Ona je sama, prepuštena kurjacima da unutra rade od nje šta hoće, da je maltretiraju i vređaju ili da joj ukradu dete.

Sve to se i sada radi. Ako primetite nešto odmah razbijte prozor, čime god. To će napraviti veliku uzbunu. Doći će možda i policija, možda će se dići neko i vikati, ali će oni gledati da se reše te budale što razbija prozor i ona će brzo biti otpuštena kući sa svojim detetom. Znači što luđe to bolje, nažalost je tako – savetuje Ana buduće majke.

Koliko je ovim ženama poverenje u državu narušeno vidi se kroz reči naše sagovornice koja kaže da u ovo vreme pandemije, kada su posete zabranjene, ona se nikako ne bi odlučila na porođaj u bolnici.

– Nisam reprezentativni uzorak za odgovor na to pitanje. Suviše sam oštra i ogorčena. Kada bih sada morala da se porodim, ja ne bih išla u bolnicu. Porođaj je jedan prirodan proces i on će se desiti, bio ti u porodilištu, kući ili na autobuskoj stanici. Postoje neka pravila koja sam ja mnogo kasnije naučila kao žena. Ali sada, sa ovim znanjem i razmišljanjem, ja ne bih išla u porodilište u vreme pandemije. Velika je verovatnoća da ostaneš bez deteta, da se proglasi da je umrlo od pandemije ili da majka premine zbog pandemije. Drugačije je kada si ti komandant svoje situacije – podvlači Pejić za Luftiku.

Ona apeluje i sugeriše da bi se srpsko zdravstvo očistilo kroz bebi aferu i da se u nju moraju uključiti svi čestiti i pošteni ljudi.

– Meni mogu razbiti glavu, ali mi ne mogu začepiti usta. Dokazano je da su se u ovoj zemlji krale i prodavale bebe – dodaje.

SPS je zmija koja ide kroz naš život

O saradnji je razgovarala sa mnogima, a na nagovor svojih saboraca sastala se i sa doktorom Branimirom Nestorovićem. U trenutku kada razgovaramo sa Anom pojavila se vest da će dr Nestorović biti kandidat SPS-a za gradonačelnika Beograda. Sam doktor je ubrzo demantovao ovu vest, a naša sagovornica je na Fejsbuku detaljnije govorila o njihovom neprijatnom susretu.

Ipak, prokomentarisala je tu vest oštrim rečima za Socijalističku partiju Srbije.

– Ko je glava hobotnice u Srbiji? SPS. Ko je na vlasti od ’45? SPS. Ko je zmija koja ide kroz naš život? SPS. Je l treba još nešto reći?! – nedvosmislena je Pejić.

Poklon majkama za 8. mart 2020.

Porazno je, međutim, što je saradnja između udruženja koja se bave ovom temom na veoma niskom nivou, a raskol se dogodio kada je Vlada Srbije uspela da razbije ovaj zajednički front time što je privolela polovinu ovakvih organizacija da podrže donošenje spornog zakona.

Podseća Ana da je ovaj zakon usvojen 8. marta 2020. godine.

– U tom zakonu su takve nakaznosti stavljene. Mi nismo ni znali za taj zakon. Sve se desilo u tri dana. Pozvali su roditelje svih udruženja, sem nas i Vladimira Činčarevića jer su znali da to kod nas neće proći. Država im je obećala kako će uz pomoć ovog zakona bebi afera napokon doći u sudove, da je ovo zakon tih roditelja. Roditelji su prihvatili, slikali se sa premijerkom koja je javno rekla da je zakon urađen u skladu sa roditeljskim zahtevima – priča Ana za Luftiku i dodaje da su ova dva udruženja, roditelja nestalih beba Vojvodine i Srbije, ostali usamljeni u protivljenju ovakvom zakonu.

– U Skupštini je rečeno da su roditelji dali saglasnost i oni tada usvajaju taj zakon po kojem mi nikada nećemo naći svoju decu, jer to je i bio cilj. Naravno, ostali roditelji koji nisu toliko upućeni su trčali od njih do nas i nazad, misleći da će im se pre pomoći tamo gde je bliža država. Mi smo udarili oštro i rekli da se sa tim ne slažemo – tvrdi Pejić.

Članovi ostalih udruženja dobili su mesta u državnoj Komisiji koja se bavi nestalim bebama, a naša sagovornica je kategorički odbila predlog da se pojavi na sastanku u Vladi nakon usvajanja ovog zakona.

– U toj komisiji sam trebala i ja da sedim, ali sam to odbila i rekla da mi je ispod časti da sa tim ljudima i tom vlašću uopšte o tome raspravljam jer oni nas varaju. Nas zanima gde su deca, ništa više – kaže Ana za naš portal.

Važno je reći i da su roditelji po ovom zakonu imali rok od šest meseci da podnesu zahteve za utvrđivanje statusa deteta, koji je produžen zbog pandemije za još tri meseca.

– Rok je istekao i taj zakon na taj način sada zapravo ne važi jer nemaš pravo da podneseš zahtev, što znači da svi roditelji koji su se kasnije uključili ispadaju iz igre, a to je veoma veliki broj njih – ukazuje nam sagovornica.

10.000 evra – naknada, prodaja, prljava nagodba ili dodatna uvreda?!

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je doneo presudu 2013. u korist Zorice Jovanović koja tužila državu Srbiju zbog navodne smrti svog, tada, tek rođenog sina. Država je dobila rokove u kojima mora dati odgovore šta se dogodilo sa Zoricinim sinom, kao i kaznu koja je iznosila 10.000 evra.

Naši sudovi su počeli da donose odluke da se roditeljima isplaćuje po 10.000 evra na osnovu ove međunarodne presude, a onda je država brže bolje donela zakon kako bi umanjila svoje troškove.

Priča se da je mnogo dece upravo prodato po ovoj, gotovo, simboličnoj cifri – 10.000 ondašnjih nemačkih maraka, dolara ili evra.

– Taj iznos je onaj koji su oni naplatili od kupca. Neko je dete bilo i skuplje, a neko je bilo jeftinije. Mi to ne možemo znati dok se ta priča ne završi. Strazbur je presudio da je kazna državi 10.000 evra, a i sama država je stavila 10.000 u ovaj nakazni zakon. To je treća desetka. U zakonu piše i da ukoliko sud ne može da utvrdi gde ti je dete, on će ti dati taj novac da ideš kući, da ga više ne tražiš – kaže Ana za Luftiku i dodaje da „onih 10.000 evra kazne koja se naplaćivala po strazburškoj presudi, nema veze sa decom“.

– To je kazna zbog ćutanja države. Ovih 10.000 po ovom našem zakonu, to je čista prodaja deteta – ocenjuje Ana.

Iz crkve muk, patrijarh i dalje ne govori o ovoj temi

Pokušali su podršku za svoju borbu da dobiju i od crkve i njenih velikodostojnika, međutim i u ovom slučaju bezuspešno.

– Dva puta smo se obraćali. Prvi put sam napisala da želim sastanak sa patrijarhom. Dobila sam odgovor da se za patrijarha moram najaviti svome lokalnom svešteniku. Na to sam ja odgovorila i upitala kako izvesti to sa lokalnim sveštenikom kad smo mi iz više gradova. Na to nisam dobila odgovor i tu je komunikacija završena – objašnjava Pejić i odgovara na pitanje da li to znači da se crkva zaista nije zauzela za rešavanje ovog problema, za očuvanje svoje dece.

– Ne. Posle toga smo pisali ponovo, nismo dobili nikakav odgovor. Poslednje pismo koje smo poslali misim da nema još ni godinu dana. Imamo pečat, predato je lično od strane Ljiljane Stevanović iz Beograda koja ga je i pisala – prepričava nam Ana.

porfirije patrijarh
Printscreen

Šta mi ostali možemo da učinimo, kako možemo da pomognemo?

Ovo je pre svega moralno pitanje, pitanje društvenog konsenzusa i solidarnosti u borbi za istinu i pravdu. Ovo je pitanje koje samo naizgled ne dotiče veći broj ljudi u Srbiji, a zapravo se tiče svih nas. Svima preti ista opasnost od organizovanih kriminalnih organizacija koje beščasno zarađuju na trgovini bebama.

– Vi treba da se borite da se ovo više nikada ne desi, a da se krivci za ove zločine pronađu i procesuiraju. Svesni smo mi da ne možete vi nas razumeti. Može nas razumeti samo onaj koji je prošao kroz ovaj pakao. Teško, možete vi biti dobri ljudi koliko god hoćete, ali samu suštinu ne možete i dobro je što ne možete razumeti. Ne dao Bog da nas razumete, to znači i da se vama isto desilo – iskreno nam svedoči Ana o svom ranjenom srcu.

– Sama činjenica da smo mi progovorili o ovome mnogo nam je olakšala život. Sama činjenica što se mi borimo za ovo nam je olakšala život. Najteži je bio onaj period kada nismo smeli pisnuti. Sada kada smo počeli o ovome da pričamo, činjenica da smo mi na tom putu, daje nam nadu da ćemo mi možda jednom preći taj put i da ćemo možda naći tu decu. Možete da pomognete tako što ćete zajedno sa nama o tome pričati. Evo sada, ako uspemo da izađemo na te izbore i da uđemo u tu Skupštinu, mi im nećemo dati mira. Neka celi svet sluša. To je verovatno razlog zbog kojeg će sve uraditi da mi ne uđemo u parlament– priča u dahu naša sagovornica.

Stigmatizacija i nerazumevanje

Ovo je takođe izuzetno važan segment ove teme.

– Kada sam ja izašla u javnost sa svojom pričom meni je moja rođena sestra rekla ’šta je tebi?’ Sada naravno imam njenu punu podršku, ali trebalo je proći taj put. Toliko su u tome nabijeni osećaji krivice i greha da je jako teško sve to započeti. Često žene nemaju ni podršku od rođenog muža i rođene dece – ukazuje na neophodnost šire društvene podrške ovim ženama i majkama.

Metodologija otimanja

Nekoliko je varijanti koje se najčešće ponavljaju, otkriva nam Ana.

– Jedna je da dete navodno umre u toku noći, do ujutru kupac odnese dete, oni popunjavaju papire, niko ništa ne sme da pita i uvek je umešan šef odeljenja. On je bio ličnost koja ima debelu političku pozadinu i zaštitu. U ovom slučaju sve se sprovodi kroz knjige rođenih, a možda i kroz knjige umrlih, ne i uvek – objašnjava Ana Pejić za Luftiku i nastavlja:

– Drugi slučaj je kada se proglasi da je žena rodila mrtvo dete. Žena rodi, pokažu joj dete koje plače. Odnesu dete, ono umre, nakon čega se lekari vrate i kažu ’dete ti je umrlo’. Ona odlazi kući, kao i ja, i sada posle 20, 30, 40 godina ona vadi dokumenta u kojima piše da je rodila mrtvo dete, a onda ga je videla da plače, čula i držala. Priča je skraćena na ovaj način. Kad ti kažu mrtvo dete si rodila izbegao si bar pola dokumenata – dodaje.

– Treći oblik je kada su majke drogirane sa kojekakvim lekovima i injekcijama potpisivale da se odriču dece. To dete odlazi na usvajanje, regularno. Majka kad se odriče deteta ona potpisuje papir, njeno se ime satire i u tom procesu usvajanja nigde ništa ne piše osim da se majka odrekla – opisuje Ana.

blizanci
Foto: Thinkstock

Navodni pronalazak deteta u kartonskoj kutiji nije priča iz filmova, već je vrlo često modus operandi kriminalnih krugova umešanih u bebi aferu.

– Četvrti slučaj je da se dete zavede kao nađeno u kartonskoj kutiji. Juče zove žena iz Niša i kaže da je nađena u kartonskoj kutiji, na raskrsnici u Prištini. Našla ju je žena koja će je i usvojiti. Slatko sam se nasmejala, to smo mnogo puta čuli. Otkud baš ona da naiđe tom ulicom, ta nerotkinja koja želi da usvoji dete?! Otkud baš da ispred nje Bog baci kutiju i dete? To nije istina, nije tačno. To je ukradeno dete, ali je išlo kroz papire kao da je pronađeno. I tih slučajeva imamo – kaže Ana za Luftiku i dodaje da „ima raznih modela, ali se ova četiri uglavnom ponavljaju“.

„Nama naša deca ne daju da ih nađemo“

Ovo je rečenica koja mi je ostala uklesana u svesti nakon što sam ranije čuo kako je izgovara današnja sagovornica.

– Ne ponavljam je često jer traži duboko objašnjenje. Pričala sam sa ljudima i videla sam to oko sebe, razmišljala sam ceo život o tome i zaključak je sledeći. Kad je neko ponikao u siromašnoj sredini ili ako je ukradeno dete odvedeno u neki objekat gde se podižu bez mame, tate, strine, ujaka, bez slave i rođendana, bez svega onoga što imaju druga deca, država se nađe da ’pruži podršku’. Oni tebe podižu bez emocija i ti postaješ zver koja nema nikoga sem države – pojašnjava svoju misao Ana.

Daje primer ubistva dvojice gardista na Topčideru u sklopu svoje tvrdnje.

– To nije redovna pojava i to nisu radili ’redovni’ ljudi. To su radili ljudi koji dolaze iz nekog drugog miljea, ljudi službe. Ide priča da se sve službe sveta pune sa takvom decom jer to su najvernije sluge sistema, kojeg god. Ako jedan od takvih radi u državnoj bezbednosti, BIA, Udbi ili već kako hoćeš, da li ja mogu doći do mog deteta kad mi moje dete ne da, kad nam naša deca ne daju, da ih nađemo – ilustruje Ana svoju rečenicu.

Doktori i samoubistva

Mnogi doktori nisu izneli teret savesti i spas su potražili u samoubistvu.

– Ja im ne znam imena, to su majke pričale. To ti je po onoj staroj narodnoj ’ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se olupaju’. Nađu oni način da te privole i ti kad to uradiš naivno misliš da je gotovo – kratko komentariše ovakve sudbine umešanih u mračnu stranu afere nestalih beba.

Pokret „Otete bebe“ 

Ana poziva sve ljude da pomognu u stvaranju snažnog pritiska na nosioce najviših državnih funkcija kako bi se afera razotkrila, kako bi oni došli do istine šta se dogodilo sa njihovom decom i kako bi mi, svi ostali, možda dobili neku šansu da ponosno kažemo kako pripadamo jednom normalnom društvu.

– Svaka pomoć u skupljanju potpisa nam je ogromna. Retko ko prikuplja potpise, već dobija potpise od vlasti. Mi smo odbili te potpise i idemo da ih prikupljamo sami, pa postoji velika verovatnoća da ih i ne prikupimo. Mi se borimo i daćemo sve od sebe. Novac nemamo, pomoć u potpisima gotovim nećemo jer želimo da pokažemo da je to jedna partijska, mafijaška organizacija kojoj mi želimo da stanemo na rep, odnosno da nađemo našu decu – zaključila je Ana Pejić razgovor za Luftiku.

ana - nestale bebe
Foto: FB

Svesni neprofesionalizam

Za kraj, autor ovog teksta se svesno nije pridržavao novinarske objektivnosti kako bi jasno iskazao podršku ljudima koji u našem društvu, u našoj Srbiji, tragaju za svojom otetom decom. Beskrajno me je stid što se u mojoj zemlji ovakve stvari guraju pod tepih, što nema solidarnosti sa ovim ožalošćenim porodicama i što verujemo da ćemo i bez istine uspeti da dostignemo ideal normalnog društva. Nemoguća misija.

Mlađa DNK analizom posle 40 godina dokazao da je ukradena beba

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

2.9K Shares
2.9K Shares
Share via
Copy link