josif-runjanin
Magazin Novi Sad

Autor hrvatske himne i ode srpskoj hrabrosti umro je sam i zaboravljen u Novom Sadu

Ime Josifa Runjanina u poslednje vreme se češće nego inače pominjalo u medijima, ali razlog za to nije njegovo stvaralaštvo, već zaprepašćujući nemar prema svemu što bi trebalo da održi uspomenu na njega.

Ovaj austrougarski oficir i samouki kompozitor, koji je poslednje godine svog života proveo u Novom Sadu, autor je hrvatske himne “Lijepa naša” i ode srpskoj hrabrosti – “Rado ide Srbin u vojnike”.

U ovo vreme netrpeljivosti i mržnje kojima su zadojena balkanska plemena, ideja ilirizma deluje kao čista utopija, ali Runjanin je duboko verovao u bratsku povezanost Južnih Slovena i sledio je ideal iz kojeg su se izrodila njegova vanvremenska dela.

Danas stvari stoje ovako: Hrvati bi želeli da zaborave da im je Srbin napisao himnu, a Srbima, koliko god da vole da pevaju “Rado ide Srbin u vojnike”, nije drag upravo zbog “Lijepe naše”.

A opet, zasluge mu nisu male pa nije red da ga sasvim odbace…

Srušena kuća i ulica koje više nema

Hrvati, koji ga zovu Josip (mora zvučati hrvatski, makar i ne bilo ispravno), nisu mu se odužili ni približno onoliko koliko zaslužuje kompozitor melodije koja se sluša s rukom na srcu. Dobio je ulicu u Zagrebu i to je sve.

kuca-josifa-runjanina
Kuća Josifa Runjanina / Foto: Dragutin Savić

Ništa bolje nije prošao ni kao autor legendarne “Rado ide Srbin u vojnike”: Novi Sad mu je odao počast nazvavši po njemu uličicu u neposrednoj blizini Srpskog narodnog pozorišta, ali taj sokak više ne postoji.

Tu je svojevremeno bila kuća gde je Runjanin proveo svoje poslednje dane, koja je, zapuštena i stara, nekoliko puta gorela da bi se naposletku jednostavno urušila.

Svi peru ruke

O obnovi zdanja iz druge polovine XIX veka, za sada nema ni govora: gradski Zavod za zaštitu spomenika insistira na proceduri, ali inicijativu ne pokreće ni srpska ni hrvatska strana.

A mesto gde počiva Josif Runjanin, na novosadskom Uspenskom groblju, posebna je priča, koja bi mogla stati u samo dve reči – nepoštovanje i nebriga.

Muzikalni carski kadet

Josifova porodica potiče iz sela Runjani kod Loznice, odakle se preselila najpre u Bosnu, potom u Vinkovce, gde je 1821. godine došao na svet.

Odmalena je voleo muziku, ali njegovi roditelji, iako vrlo napredni za ono doba, nisu mogli da mu priušte nijednu drugu školu osim vojne.

Josif je kao kadet carske austrougarske vojske raspoređen u Glinu, gde se sprijateljio sa šefom vojnog orkestra koji ga je podučavao sviranju klavira i muzičkoj teoriji.

Talentovani mladić brzo je savladao note, a dobro mu je išlo i muziciranje, pa je posle nekog vremena počeo i da komponuje.

Pukovnik i saborski zastupnik

No, nije zapostavio ni vojničku karijeru: kao pripadnik austrougarske armije, učestvovao je u četiri ratna pohoda na Italiju, dobio je čin potpukovnika i 1865. godine postao je zastupnik Prve banske pukovnije u Hrvatskom saboru.

Velika čast koju nije dočekao

Još kao sasvim mlad, prišao je Ilirskom pokretu i s oduševljenjem je učestvovao na skupovima na kojima su se često recitovale rodoljubive pesme.

Jednom prilikom čuo je “Horvatsku domovinu” Antuna Mihanovića koja ga je toliko očarala da je na te stihove 1946. godine napisao muziku.

Tako je nastala “Lijepa naša”, koja je krajem devetnaestog veka proglašena nezvaničnom hrvatskom himnom.

Runjanin to nije dočekao: nakon što je prevremeno penzionisan (navodno, jer je u dvoboju ubio mađarskog oficira), razveo se i preselio u Novi Sad, gde je siromašan i zaboravljen, umro u februaru 1878. godine.

uspensko-groblje
Uspensko grbolje na kojem počiva Runjanin / Foto: Dragutin Savić

Spomen-ploča posle 50 godina

Spomenik na Uspenskom groblju podignut mu je tek pedeset godina kasnije, kada je u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji pokrenuta inicijativa da se dostojno obeleži poslednje počivalište čoveka koji je toliko zadužio i svoj narod i svoju domovinu.

Opelo na otkrivanju spomen-ploče držao je lično vladika Irinej Ćirić, a među prisutnima bio je veliki broj Srba, Hrvata, Jevreja, Mađara, Nemaca…

Niko ne mari

Pošto nije imao naslednika, o grobu Josifa Runjanina niko nije vodio računa. Hrvatsko prosvetno društvo “Jelačić” iz Petrovaradina, na svaku godišnjicu održi mali pomen, ali grobno mesto se mora i platiti.

josif-runjanin-grob
Grob Josifa Runjanica / Foto: Dragutin Savić

Iako je zakupnina vrlo niska, oko deset evra godišnje, nijedna zvanična institucija nije odrešila kesu, pa je Pogrebno preduzeće “Lisje” imalo je zakonsko pravo da ustupi grobnicu.

Srećom, to se nije desilo, a sav dug, koji datira od 1991. godine, isplatio je Šandor Dembic, profesor iz Zagreba.

Ispalo je da je taj nekadašnji Novosađanin jedini kome je stalo da autor čija je muzika obeležila buđenje naroda s ovih prostora počiva u miru.

Sramotne birokratske floskule

Hrvatski zvaničnici zatečeni su činjenicom da niko ne brine o grobu autora državne himne (o kući da se ne govori!) iako gospodin Dembic tvrdi da je u više navrata apelovao da se to reši.

Nemar se pravda sramotnom birokratskom floskulom da “ne postoji pismeni trag”, kao da Hrvatska ima hiljadu himni i još toliko onih koji su ih komponovali.

S druge strane, nadležni u Srbiji se ne mešaju – niko ih ne zove i niko ništa ne traži, nema razloga da se bilo šta pokreće.

Verovatno smatraju da je dovoljno to što “Lisje”, uprkos kašnjenju plaćanja grobnog mesta, nikada nije pokrenulo proceduru ustupanja grobnice.

O tome da je Runjanin i “ovdašnji” teško da neko razmišlja i sve se uglavnom svodi na komšijsku netrpeljivost i “ Čuj, Srbin koji je komponovao hrvatsku himnu?! Ma, neka je sto puta autor “Rado ide Srbin u vojnike”…

Moglo bi ga iskupiti samo to da je pride napisao “Figarovu ženidbu”, Devetu simfoniju i Marseljezu. Ili da se zove Nikola Tesla.

Ostaje da vidimo šta će se desiti posle 2024. godine jer je Šandor Dembic do tada namirio troškove grobarine. Jedno je izvesno – Josif Runjanin čovek koji je voleo i slavio svoj narod i domovinu, definitivno nije zaslužio da zavisi od volje i odluka malih, beznačajnih i neukih činovnika.

Zašto je (ne)bitno da li je Tesla bio Srbin ili Hrvat

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Angelina Čakširan

Angelina Čakširan

Novinarka, reporterka koja za 40 godina karijere uvek stiže tamo gde drugi nisu ni pomišljali da može da stigne. I uvek donese najluđe priče, sa jednakom energijom i zanosom. Više puta nagrađivana. Doživotno rokenrol!

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš