Svaki pošten ljubitelj fudbala u Srbiji, koji godinama navija, nervira se, traumira i prati fudbalsku reprezentaciju Srbije, Srbije i Crne Gore, Savezne Republike Jugoslavije, pa i nesrećne SFRJ, ne može da se osloni na pobednički mentalitet naših fudbalera koji 90 minuta sistematski pristiskaju, taktički lome i na kraju znanjem i kvalitetom prelome protivnički tim.
Umesto protivničke reprezentacije, naši reprezentativci kao po kletvi taktički lome, sistematski pritiskaju i razaraju živce svojih navijača i njihovog nervnog sistema.
U vreme kada je Piksi još uvek igrao fudbal, predvodeći reprezentaciju SR Jugoslavije na našem poslednjem učešću na Evropskom prvenstvu u Holandiji i Belgiji kada se nekolicina današnjih igrača Srbije nije ni rodila, uglavnom nam nisu valjale sudije i neugodni domaćini koji su brojali do 6.
Sada, 24 godine kasnije, kada je Piksi selektor, nekako smo navikli na nedostatak sreće, dodatni pritisak sa kojim se teško borimo, bez transparentnog i objektivnog osvrta na taktički lošu, bezidejnu i jalovu igru koju karakteriše odbrana koja utakmicu ne može da završi bez primljenog gola, ali i dobar napad predvođen Dušanom Tadićem i Aleksandrom Mitrovićem, duom koji nas je odveo na poslednje prvenstvo sveta i sada, evo konačno, na Evropsko prvenstvo u Nemačkoj.
Mitrović se nadavao golova poslednjih godina, postavši najbolji srelac u istoriji reprezentacija svih gorepomenutih Jugoslavija i Srbija, a kapiten Tadić je bez sumnje postao centralna figura od koje zavisi sva kreativnost našeg tima, sa periodičnim dodatkom Sergeja Milinkovića Savića.
Ipak, na poslednjoj stepenici, protiv Bugara, najbolji sterlac tima nije se istakao već su upravo momci iz odbrane, koji teško štite svog golmana, odlučili da se iskupe i sa po jednim golom nas ipak odvedu u Nemačku.
„Jedino je važno da smo se plasirali…“
Iako ovo može biti argument za ublažavanje kritika fudbalske javnosti, ne može se poreći da smo igrali jednu od najgorih utakmica poslednjih godina u kojoj su nas Bugari ponizili boljom igrom, pre svega u drugom poluvremenu kada naši fudbaleri nisu mogli da povežu dva konstruktivna dodavanja.
Sredinom drugog poluvremena, kada su naši reprezentativci gubili od Bugara, svi smo gledali šta se dešava u Budimpešti gde je Crna Gora vodila u gostima protiv Mađara, ali je srećom domaćin opravdao ulogu favorita zabeleživši pobedu koja njima nije rezultatski značila, ali je Srbiji obezbedila učešće na Euru.
Na kraju, utisak je da smo iz nikada lakše kvalifikacione grupe uspešno izašli zahvaljujući pre svega slabostima drugih reprezentacija, a ne kvalitetu sopstvene igre.
Treba se osvrnuti na selektora Stojkovića. Čovek koji je od početka svog mandata dobio podršku celokupne javnosti, preokrenuo je našu igru u striktno napadačku (čemu još jednom aplaudiramo nakon toliko godina „antifudbala“), a taj vrhunac podrške i vere u tim je naročito bio vidljiv nakon spektakularne pobede usred Lisabona protiv Portugala u kvalifikacijama za prethodno Svetsko prvenstvo.
Njegove samouverene izjave, u koje mnogi nisu verovali, potvrdile su se te tada kao istinite i Stojković je uspeo u nameri da se Srbija ponovo plasira na Mondijal i istovremeno „začepi“ usta svim kritičarima.
Istim tonom nastavio je i pre i tokom prvenstva sveta gde smo prikazali očigledne slabosti u igri i mentalitetu, a zatim i tokom ovih tek svršenih kvalifikacija.
Ipak, i pored plasmana, igra koju smo prikazali u svim kvalifikacionim mečevima nikako nije pratila njegov optimizam koji mnogi, sa pravom ili ne, ocenjuju kao krajnje neosnovan.
Epiteti kao što su osionost, bahatost, nadobudnost, mogu se pročitati i čuti u komentarima navijača na mrežama ili po kafanama, a najbolji odgovor na takvo ponašanje dali su nam reprezentativci Mađarske koji su upravo iz takvog stava našeg tima pronašli inspiraciju da nas dva puta pobede u direktnim duelima.
Protiv Bugarske je samo dokazan disbalans u ovom timu Srbije, loša taktička postavka i bezidejna koncepcija igre koja se svodi na trenutke individualnog blistavila igrača, zbog čega smo na kraju i uspeli da se izvučemo i plasiramo kao drugi u našoj grupi.
Snimci iz svlačionice, pre početka utakmice, pokazuju da smo protiv „fenjeraša“ iz Bugarske imali nameru da pokažemo dominaciju i ne dozvolimo im da se išta pitaju na terenu, ali je isti taj teren dokazao da mi jednostavno nemamo takav luksuz u ovom trenutku.
View this post on Instagram
Slavlje nakon meča zbog plasmana većini objektivnih posmatrača nije izbrisao utisak nemoći, straha i jedne očajne igre protiv ekipe koja ne poseduje niti jednog fudbalera koji se može smatrati „top klasom“.
Osmeh selektora Stojkovića pred kamerama RTS-a nije sakrio kiselost i svesnost da ovakva igra na Evropskom prvenstvu ne može biti dovoljna da se izbegne epitet tima koji služi za nabijanje gol razlike.
Ako se još setimo kako na svakom prvenstvu sami sebi podmećemo klipove kreirajući neverovatne skandale vredne rijaliti programa, onda je ovo kompletna receptura za još jedno razočaranje u najavi.
Srećom, ovaj život ne može se živeti isključivo sa pesimističkim stavom, zbog čega se nacija pred prvenstvo uvek „naloži“ na minimum polufinale, a na kraju, nakon grupnog takmičenja, u tišini čeka da „bedak“ prođe i da neki drugi sportisti poprave utisak, očigledno ne shvatajući kolika je zapravo ironija da je fudbal u Srbiji i dalje sport broj 1.
Ovo je možda poslednji voz za generaciju svetskih šampiona sa Novog Zelanda da urade nešto više i u seniorskom dresu, a o tome šta nas čeka nakon toga mnogi ne žele ni da razmišljaju nakon što su mlađani Englezi u samo mesec dana sasuli 12 komada u dve utakmice našoj mladoj reprezentaciji.
Do tada, milioni i milijarde upumpavaju se u stadione po Srbiji, sa idejom da će oni doneti rezultat u budućnosti, a ne strast, volja, ljubav i mašta klinaca koji su se nekada igrali između dve cigle, po kiši i po snegu, po svim parkovima i livadama širom Srbije.
Nekada je lopta bila omiljena dečja igračka, a danas se nesuđeni talenti gube pored svih tih ekrana, mreža i aplikacija iako su im uslovi za trening i igru neuporedivo bolji nego ikada ranije.
Isti ljudi iz Saveza i oko njega vode navijače žedne preko vode tolike godine i decenije. Isti ljudi koriste se kao paravan za pozadinske kriminalne aktivnosti, pa tako i jedna legenda poput Dragana Džajića služi da legitimizuje sva nepočinstva i sumnjive profite koji se prave na transferima, tolike bruke na međunarodnoj sceni i nameštaljke u domaćoj ligi.
Jedan Džajić služi kao plašt jednom Branislavu Nedimoviću, dok se Nemanja Vidić povlači pred mračnim silama koje su okupirale državu i društvo, a samim tim i fudbal u Srbiji.
To je prava slika Srbije i jedva izboren plasman na veliko takmičenje ne može da spere svu sramotu, korupciju i kriminal koji vladaju u ovdašnjem sistemu.
Ali kako juče reče sudijski analitičar Dejan Nedić: „Nećemo danas da se bavimo spornim momentima, nema vremena, sve je bilo čisto.“
To je otprilike to, idemo dalje, gledamo u budućnost, nema nazad, a nastavićemo da radimo kao i do sada.
U celoj priči, žalosno je i nepošteno kriviti igrače koji prikazuju svoj maksimum u datoj situaciji i koji se srcem bore za dres sa državnim grbom. To što u većini situacija ne znaju šta žele na terenu, nije sasvim njihova krivica. Da li je isključivo selektora, ili pak problem ide u Savez ili ka Andrićevom vencu, to više i nije bitno jer, da ponovimo lekciju, „nećemo danas da se bavimo spornim momentima, nema vremena, sve je bilo čisto“.
Srbija će nakon pune 24 godine igrati na jednom Evropskom prvenstvu u fudbalu, to je neosporna činjenica. Ko želi neka čestita.
Našli smo krivca za krah protiv Kameruna, nisu orlovi, nije Piksi: On nam je radio o glavi
Dodaj komentar