„Znaš kako se postaje pravi šampion? Tako što izađeš na teren kad je najteže i pobediš.“ Ovu rečenicu izgovorio je u filmu Nebeska udica preminuli velikan našeg glumišta Nebojša Glogovac te se čini kao vrlo prikladna u predstojećim danima.
Sutra počinje najveća smotra svetskog fudbala. Domaćin prvenstva je Katar, zemlja koju mnogi optužuju da je visokom korupcijom došla do organizacije Svetskog prvenstva.
Euforija opravdano postoji kod svih učesnika, naročito među navijačima, a razlike nema ni u Srbiji u odnosu na ostatak sveta. Možda se velika očekivanja mogu meriti sa generacijom koju je predvodio veliki Radomir Antić, ali deluje kako među ovim novim momcima ipak ima neke specifične hemije i zajedništva kakvo se zaista retko viđa. Samo među onim šampionskim ekipama koje imaju i hemiju i kvalitet.
Gledam i volim fudbal od sredine devedesetih, te mi je prvo pravo mundijalsko sećanje na onaj malerični u Francuskoj 1998. godine.
Da, ja sam ta prokleta generacija Mijatove prečke koju maleri od tada ne napuštaju.
Ovi malo mlađi momci, koji se možda i ne sećaju te, po srčane bolesnike tadašnje SR Jugoslavije, kobne utakmice danas čine čuda, a sve je započelo osvajanjem Evropskog prvenstva 2013. u Litvaniji za igrače do 19. godina.
Iz te generacije koju je sa klupe predvodio Ljubinko Drulović u današnjem timu nalazi se čak 5 fudbalera. Oni su pre ulaska u najbolju selekciju prethodno napravili najveći uspeh srpskog reprezentativnog fudbala osvojivši Svetsko prvenstvo do 20 godina koje je održano 2015. na Novom Zelandu pod dirigentskom palicom Veljka Paunovića.
Momci su tada dokazali da fudbal u Srbiji ipak ima ogroman potencijal, iako je postojala velika opasnost da im taj prelazak u senirosku konkurenciju proguta talenat zahvaljujući lošoj situaciji u Fudbalskom savezu, nestručnom kadru i trenerima koji svojim kvalitetom nisu zasluživali da se nađu na čelu svetskih šampiona.
A onda je na scenu stupila legenda. Čovek kojeg vole u svim republikama bivše SFRJ i smatraju ga istinskim fudbalskim velemajstorom.
Nišlija Dragan Stojković Piksi preuzeo je srpske bisere sa Novog Zelanda, pridružio im svog naslednika Dušana Tadića i nekoliko iskusnijih, ali i mlađih fudbalera, vratio im poljuljano samopouzdanje i uverio ih da zlato sa svetskog i evropskog nisu slučajnosti.
Ti momci su to zaslužili, oni i sada mogu mnogo.
Taj šampionski tim Veljka Paunovića danas je okosnica Piksijeve mašinerije koja igra za gol više i koja uvek daje sve od sebe. To je ono što smo čekali decenijama, to je način kako ovi današnji klinci znaju da igraju.
Sve je posloženo i energija koju ovaj tim reflektuje podseća na one zlatne generacije naših košarkaša, odbojkaša i vaterpolista, iako je isuviše rano za bilo kakva poređenja.
To je već sledeći nivo koji treba zaslužiti i slomiti kletvu srpske fudbalske reprezentacije.
Trideset godina nije malo, te mogu zamisliti frustracije onih koji se nekom velikom rezultatu nadaju još duže nego moja odbačena generacija. Ovi novi klinci već su dokazali šampionske gene i nema razloga da se plaše ili sklanjaju pred bilo kojim protivnikom, pa ni pred Mesijem ili Nejmarom već u četvrtak. Ronalda su već tukli u njegovoj kući.
Generacija košarkaških bogova koja je uprkos ratovima, sankcijama i bombardovanju više puta pokorila svet danas možda dobije svoje fudbalske naslednike. Oni su pobeđivali kad je bilo najteže, a Mitrović, Tadić i ostali „orlovi“ podigli su se iz pepela poput feniksa i sada kreću u novu avanturu, novo osvajanje planete i stvaranje novog svetskog čuda sa Balkana.
Kao i uvek neka bolji pobedi, ali ko garantuje da u 90 minuta borbe na terenu naši ne mogu biti ti koji će se na kraju zasluženo radovati. Fudbal je ipak samo dečija igra u koju je upumpana velika lova.
E pa baš zato, neka dečija čarolija koju Piksi još uvek gaji u očima nadahne i inspiriše naše šampione da pre svega ostvare svoje snove i postanu prvaci sveta.
Maštu nam niko ne može zabraniti, a život nas je već naučio da ništa nije nemoguće.
Zato nek’ se spremi Brazil i neka bolji pobedi. Neka pobedi fudbal. Neka pobedi igra.
Uživajte u narednih mesec dana, jer možda je u ova vučja vremena zaista potreban ovakav jedan ventil kako bi se sačuvalo mentalno zdravlje nacije. Ajmo momci, došlo je vreme za naplatu detinjstva.
Dodaj komentar