U biblioteci kraj mene sedi momčić i žutim fluoroscentnim flomasterom podvlači rečenice u kopiranoj i ukoričenoj skripti. Iskrivio ju je za skoro 60 stepeni, pa je zato iskrivio i glavu i desni deo tela.
Trlja oči, čačka telefon, podvlači malo, pogleda u plafon pa preslišava u sebi pročitano, malo gleda kroz prozor, malo šara flomasterom nokat na palcu, ali uglavnom tu je i trudi se koliko može.
Iako sam znala da ne postoji nikakva šansa da me pita bilo šta, pripremila sam se, spremila odgovor ako me kojim slučajem bude pitao šta sam završila, gde radim, koliko to plaćaju i kako to da već nisam otišla preko.
Njemu sad treba podrška, a ne kuknjava kako je ovde sranje i kako će verovatno kad završi faks giljati negde u Nemačkoj, osim ako se ne učlani u vladajuću partiju i spusuti niže od položaja dostojnog čoveka.
Da sam mu na primer to rekla, ne bih mnogo pogrešila, mada to ne mora biti ni stopostotna istina.
Uostalom, kuknjava izlazi iz usta na svakom ćošku.
Ovde se klinci sistematski ubijaju u pojam od 5. godine (i ranije) kada im se počne mračiti, možda ne direktno, ali čuju oni to od roditelja ili kad se raspreda sa komšijama, kako je obrazovanje sranje i ničemu ne služi, kako su učitelji nezainteresovani, sistem truo, kako je sin preduzetnika dobio peticu, jer je sin preduzetnika, a “ovaj moj goljo, trojku, jer kopam kanale i nemam šta da doniram za školu” , kako pevačice najbolje prolaze, jedna tezga do 10 hiljada evra, budi “pevaljka”, ili jutjuber…
Onda ide priča o politici, deca slušaju.
O starletama sisatim i šta su sve na konto plastičnih sisa postigle, deca slušaju.
O izoperisanoj Soraji i rođendanskom poklonu – roleks satu od 65 hiljada evra, kupio joj obožavatelj.
O “sposobnom” komšiji što krade firmu pa od ukradenog podigao kuću i kupio auto od 20 hiljada evra.
O “sposobnom” rođaku što je pazario diplomu i sad sedi u kožnoj fotelji JKP Pogrebnog preduzeća za 100 hiljada dinara.
O sestri od tetke koja je pobegla u Australiju i spasila se bede i jada koji će nas sve u Srbiji ubiti.
O raku koji jede komšiju na kraju ulice već tri meseca, a on nema da plati citostatike.
I slično.
Čini mi se da ovakvim pričama (koliko god da su nažalost istinite) UBIJAMO u pojam decu pre nego što bilo šta od ovoga osete na svojoj koži, možda nikad ništa ne bi ni osetili.
Punimo im pre vremena glave glupostima. Lomimo im volju. Guramo ih lošim pričama u tamne ćoškove ulica ili još tamnije ćoškove sebe.
Pa se onda čudimo kako su depresivni i povučeni, kako duvaju marihuanu i ne vide smisao ni školovanja, ni rada, ni truda, ni života…
Skidamo im osmeh s lica, koljemo veru, nadu i ljubav.
Samo da me je pitao ovaj momčić nešto, čuo bi da treba da uči, bez obzira da li će mu ta diploma sutra doneti novac ili će njome, kako ubijeni u pojam vole da kažu “brisati dupe”.
Ako ima želju da uči i obrazuje se, ako je to njegov cilj, treba da to i radi. Nek podvlači flomasterom svaku rečenicu dok mu oči ne postanu fluoroscentne. Njegove oči, njegova stvar.
Nisu svi ljudi sa završenim fakultetom propali. Uz to, propasti uglavnom nema mnogo veze sa unovčavanjem diplome, već sa spoznajom sebe, onoga što želiš i jesi li to ostvario.
Propada se onda kada dozvoliš drugima da ti svojim prljavim jezicima i lošim iskustvima zaprljaju ono što ti je do tada bilo svetlo.
Zato bih ja njemu, samo da hoće da me pita, rekla da ne dozvoli da ga neko uverava da je ovde sranje, ako on trenutno misli da je “cveće i proleće”. Neka ode preko kad mu cveće uvene, a ne zato što već u 17. godini mrzi svoju zemlju, tako čuo.
Učenje ne mora da bude gubljenje vremena i živaca, ako on veruje da je to njegov kapital. I da znanje nema cenu.
Nemoj da dozvoliš da ti seče krila neko ko se nikad nije ni drznuo da poleti.
Možda se ovde posao dobija isključivo partijskom knjižicom, al ajde ti budi primer ili izuzetak da ne mora tako.
Pokaži ljudima da može da se živi svetlo, iako ti oni spuštaju roletne.
I nemoj nikad da posumnjaš da je bezvredno ono što trenutno radiš, ako to tebe ispunjava.
Samo kidaj!
Eto, to bih mu rekla: Samo kidaj!
I dodala: Srećno!
Dodaj komentar