nasilje-vrsnjacko
Foto: Ilustracija
Magazin

Ako ostaješ ovde, spremi se da dete učiš „zakonu jačeg“ inače će postati lovina

Poprište sukoba postaju nam škole i sve što u sebi nosi “školsko” – dvorište, wc, hol, hodnik, igralište.

Najsvežiji incident u kom je učenik 7. razreda udario učenicu šakom u glavu, nakon čega se ona onesvestila desio se u školskoj učionici za vreme časa.

Prema tvrdnjama majke pretučene devojčice koja se obratila medijima za pomoć, sve je počelo ovako:

Koliko još dece treba da zakopamo pod zemlju da bi dočekali „brzu reakciju“?!

„Na času srpskog jezika nastavnica je razgovarala sa decom o temama van gradiva i upitala je jednog dečaka: Gde pušiš? Na kojim mestima? Odgovor je dobila od drugog dečaka koji je rekao: Nastavnice, (ime devojčice) dudla k…c!” Moja ćerka bila je šokirana i kada je shvatila da nastavnica ne staje u njenu odbranu, niti ima nameru da učenika pošalje barem kod direktora, ustala je i prišla tom dečaku u nameri da ga gurne i da ga pita zašto je vređa. Tada je on ustao i udario je pesnicom u lice. Ćerka je pokušala da se vrati na mesto, ali ju je taj učenik povukao za majicu i zadao joj još dva udarca pesnicom u glavu nakon kojih je ona uspela da napravi par koraka i pala je u nesvest. Nastavnica je na to samo vikala: Smirite se, smirite!“, ispričala je majka devojčice.

Epilog priče: protiv nasilnog dečaka pokrenut je vaspitno disciplinski postupak zbog trećeg, najvišeg stepena nasilja nad drugaricom iz razreda.

Ali, ni pretučena devojčica nije ostala “zakinuta” jer je i protiv nje pokrenut vaspitno disciplinski postupak zbog drugog stepena nasilja jer je krenula ka njemu da se razračuna zbog uvreda.

Devojčica će odlaziti na razgovore gde će je nadležni iz škole učiti kako treba da se ponaša u slučaju kad se susretne sa verbalnim nasiljem.

Majka je dodala da je njenu ćerku na času ponovo neko počeo da gađa papirićima, a nastavnica

Ovo neće stati.

Biće još gore.

Možda najgore.

Škole su definitivno postale mesto na kom klinci oslobađaju svoje nagone, svog skrivenog baka praseta i ostale jutjub “junake”.

Prebijaju se ko učesnici rijaliti programa. U školama je “zakon jačeg” doživeo punu ekspanziju.

“Mama, a što je lavica morala da pojede gazelu? Sad gazelina deca neće imati mamu…”, pitala me je ćerkica pre neki dan.

Nasilnice koje su tukle devojčicu kazniti smeštajem u Popravni dom, a ne pisanjem krivične prijave

Pokušala sam da joj objasnim da u prirodi, među životinjama, vlada zakon jačeg. “Ublažila” sam ga činjenicom da bi lavići umrli da njihova mama nije ulovila gazelu… I da tu, nažalost, nema mnogo izbora, ulovi ili budi ulovljen.

Kako sam ovo izgovorila želudac mi se popeo do grla, jer zvuči zaista strašno, surovo.

“A ljudi?”

E, bokte ta dečija pitanja.

“Pa, ljudi jedu meso i ima onih koji ne jedu meso..”. Kakav glup odgovor.

“A jel se ljudi love?”.

“Ajde biraj slikovnicu pa da spavamo, kasno je”.

Šta sam mogla da joj kažem? Da smo gori od životinja? Da se ubijamo “za sve pare”.

Za životinje mogu bar da upotrebim činjenicu da nemaju razum, ono što bi “trebalo” da ljude razlikuje od njih, ono što sputava nagone, krvoločstvo, ono što bi trebalo da nas učini saosećajnim, razumnim, mudrim, poštenim, pravednim, da nas popne na stotine stepenika više u evoluciji.

Ali ne.

Ljudi se ponašaju gore od životinja, iako imaju svest. Imaju svest, ali nemaju odgovornost. A bez odgovornosti, mi ćemo živeti kao lavovi i gazele u afričkoj savani.

Zakon jačeg: Ako ne uloviš, bićeš ulovljen. Ili modifikovano: ako se ne prilagodiš vladajućem trendu i ne pristaneš na postojeća pravila igre, bićeš samleven, pretučen, osporavan, ismejan, sputan, ranjen, izbačen iz društva, sa posla, prognan, gladan ili pojeden.

I nema zakona koji te može zaštiti, jer u Srbiji su zakoni uvek na strani jačeg.

I tu dolazimo do tragedije koja je iz Srbije od početka 2000. godine u beli svet oterala 654 hiljade ljudi (istraživanje OECD, Organizacije za ekonomsku sradnju i razvoj).

Kakve ovo ima veze sa pomenutim incidentom u osnovnoj školi u Bačkoj Palanci?

Deca počinju da nam se ponašaju prema pravilima igre po kojima često igraju i roditelji (svesno ili prinudno).

Oni demonstriraju svoju moć nasiljem, verbalnim i fizičkim, ne znanjem. Ne znaju za odgovornost, pa se ponašaju često nagonski.

Nemaju adekvatnu kaznu, nesputani su.

Imaju loše uzore, roditelji “puni razumevanja” dopuštaju im da gledaju raznorazne jutjubere da se ne bi razlikovali (ili bili pojedeni), nastavnici nemaju više prava da ih kazne i oteraju u ćošak, država unosi evropske modele vaspitanja i obrazovanja i evo, za tili čas imamo savanu u kojoj vlada zakon jačeg, pri čemu pod „jači“ mislim na sklonost da se lakta i gazi preko živih.

Nisam više sigurna da li treba da ostanem ovde. Jer ako ostanem, moraću dete da učim da bude lovac, jer u suprotnom će postati lovina.

Moraću da joj objasnim da može da se desi da je neko povredi (i to, gle čuda, zato što je vredna, poštena, marljiva, kulturna), a da bismo to izbegle trebaću da joj u ranac pakujem uz sveske palicu, sprej ili ko zna koja čuda, za odbranu.

Jer, već znam, da nema nikog ko je može zaštiti u školi, osim sebe same.

Takva su pravila igre ovde i prostiru se preko obrazovanja, zdravstva, sudstva…sve do policije.

Što znači da “zakon jačeg” izlaskom iz školskih klupa ne prestaje, već dobija puni zamah.

Kad su deca besna i zaštićena ko orlovi belorepani, roditelji drhte ko prutevi

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku