U poplavi stresnih vesti, crnih hronika, ratnih strahota, političkih igara i sitnih igrica, duša nam pati za nekom ohrabrujućom vesti koja nas podseća da se za ovaj svet vredi boriti i da ovaj život vredi živeti.
Dugo nam redakcijsko srce nije snažnije zakucalo nego onog trenutka kada smo pročitali objavu Radioaktivnog komarca na Fejsbuku.
Svi znamo poznatu uzrečicu “slonovsko pamćenje”, ali teško da je iko mogao da pretpostavi kako i zbog čega smo usvojili takav opis čoveka sa odličnom memorijom.
Priča o šaptaču slonovima, južnoafričkom istraživaču Lorensu Entoniju, obišla je čitavu planetu iako se mnogi od nas nisu udostojili da u pomenutoj poplavi negativnih informacija odvoje minut vremena i nahrane svoje napaćene duše.
Zato Radiokativni komarac savršeno selektira i objavljuje samo one informacije i priče koje udaraju direktno u srce, bilo da ga slome ili da ga jednostavno oplemene.
Njegovu objavu prenosimo u celosti:
“Nakon što je preminuo Lorens Entoni, čuveni južnoafrički istraživač poznat kao “šaptač slonovima”, krdo slonova koje je spasio i odgojio krenulo je na 12-časovni put do kuće u kojoj su bili Entonijeva supruga i deca. Ostali su tu dva dana u tišini.
Tačno godinu dana nakon njegove smrti, ponovno su hodali do njegove kuće. Taj fenomen nauka nije mogla da objasni. Naučnici su odavno utvrdili da slonovi imaju svoje rituale i da pate kada umre neki od njih, ali nisu znali da to može da se odnosi i na druge vrste.
Lorens Entoni je bio gromada od čoveka, nakon Američke invazije na Irak 2003. godine, uspeo je da spasi životinje iz bagdadskog zoo vrta. One malobrojne koje su preživele Entoni je spasao, a i u samom gradu je pronašao još nekoliko njih i prebacio ih na sigurno.
Ceo svoj životni vek je pomagao slonovima, on je imao tu sposobnost da umiri traumatizovane slonove, da dopre do njih i da zadobije njihovo poverenje.
Entonijev sin Dilan je bio duboko dirnut, kada je video slonove ispred kuće, nije znao kako su znali da je njegov otac preminuo. A na godišnjicu ponovo je bio iznenađen.
Nakon ovih redova i jedne ovakve duboko dirljive priče i kamen bi zaplakao, zna reći naš narod. Ovakvu odanost, neukaljanu emociju i odlučnost teško da danas možete pronaći kod velikog broja ljudi.
Koliko puta vas je draga osoba ugrizla za srce poput najljuće zveri, ostavljajući vas da se još dugo nakon pitate kakvi smo to ljudi postali?!
Naučnici neka objašnjavaju i dokazuju, istraživači neka istražuju, a mi možemo samo da dozvolimo sebi da osećamo makar deo ovih emocija koje poseduju naši ušati i surlasti prijatelji, božja stvorenja koja smo tako mučki i bez ustezanja ubijali samo da bi njihove kljove kačili na zidove poput kakvih nakaznih trofeja.
Ovaj svet nije pogrešan, pogrešna je civilizacija. Svet je divan, a navodna samoproglašena civilizacija je ta koja će uništiti svet i sve ono što u njemu zaista vredi.
Krvavi sport sve popularniji u Srbiji, divlje životinje muče iz zabave
Dodaj komentar