Stojan Drčelić, glavni urednik lista „Nova“ se u svojoj kolumni na portalu Nova.rs osvrnuo na poništeni doktorat ministra Siniše Malog.
Kolumnu prenosimo u celosti.
Siniša Mali se, naravno, nije potresao što je Senat Univerziteta doneo odluku o oduzimanju njegove doktorske titule.
U skladu s očekivanjima, izjavio je odmah da je u pitanju politički motivisan čin akademske Srbije koja ga mrzi. Još je nešto procedio o istini na njegovoj strani i „mirna Bačka“.
Njegovo ponašanje i dolikuje glavnom rizničaru i arhivatoru novca porodice Vučić i nije bilo realno očekivati od čoveka koji se ne seća da ima 24 stana u Bugarskoj, niti da je naredio rušenje u Savamali, da se seti i prizna odakle je drpio deo doktorata.
Očekivano, Siniši Malom nije palo na pamet da podnese ostavku. Da poseduje dar odgovornosti, ne bi ni plagirao doktorat.
Ali, budimo realni, ne bi mu je Vučić ni prihvatio. Kad sve pismeno i učeno beži od Vučića kao đavo od krsta, gde vladar da dozvoli da ga napusti Mali. Bolje i lažni doktor, nego nikakav.
A što bi je on podneo, računaju u predsedničkom kabinetu, nije lažirao doktorat medicine, zbog njegovog drpisanja, niko nije umro. Sem čistog obraza, a toga kod njih nema.
Što on da podnese ostavku na ministarsko mesto, nije on Kon, koji posle hiljada mrtvih ne pomišlja da se povuče, nije ni kao Grčić ostavio pola Srbije u mraku, pa nikom ništa. Nije ni Zaga Dolovac.
Kad ona nema obavezu da se povuče posle sramnog ćutanja tužiteljke o tipovima sa motkama i čekićima sa mosta u Šapcu, nema obavezu ni Mali.
Šef Vučić je dobio mandat od naroda, i dok on ne kaže „ostavka“, nema ostavke.
A šef nikome ne pominje ostavku. On o ostavkama misli na sledeći način: „Ja znam da naš narod najviše voli da neko ostane bez glave“, rekao je kad su ga pitali za Grčićevu odgovornost.
Ništa o legitimnom civilizovanom gestu prihvatanja činjenice da za loše obavljen posao moraju uslediti demokratske sankcije.
Za njega je sve trt-mrt – život ili smrt, a gest ostavke gest tiranskog milosrđa. Omogućio im je da kradu, da otimaju takoreći, omogućio im je da svaku ličnu frustraciju, svaku kućnu patologiju ovenčaju prividom društvene prihvatljivosti.
Brani svaku njihovu glupost, briše gomilice izmeta koje svakodnevno ostavljaju za sobom.
Kažu da mu je Nebojša Stefanović u jeku afere „prisluškivanje“ ponudio ostavku, ali ne može ostavka ni tada. Ima da služi svrsi, bilo kao džak za udaranje, bilo kao pokusni kunić na vežbi stranačke discipline.
I tetkin ljubimac Vulin mu je navodno nudio da se povuče i to je odbio.
Zato bih ja ostavku kao lični čin, kao slabost ili kao snagu, nevažno, ja bih jednu takvu ostavku doživeo kao prvorazrednu vest. Da se odmah iz puške obara jabuka…
Ostavka, bilo kakva, neopoziva, lako opoziva, arhivirana, overena elektronskim potpisom, može i krstićem ili otiskom prsta, bilo kakva, povodom bilo čega: rupe na putu, zbog vrata bez kvake, zbog lošeg spanaća u vrtićima, ćelavih guma na vozilima GSP…
Zbog bilo čega pod kapom nebeskom čime bi se moglo dokazati da nismo prost zbir individua na jednoj teritoriji, nego da smo državljani, da smo zaslužili da imamo državu.
Znači, samo jedna, mala ostavčica, majušna, ovolicka?
Ali ne da im Vučić. Moraju da potonu zajedno sa njim. Nema čamaca za spasavanje. Moraju da podele njegovu sudbinu do kraja.
Do poslednjeg juriša na Zimski dvorac.
Dodaj komentar