Prvo bih se, na samom početku ove reportaže, zahvalio sudbini kletoj i koronavirusu što mi je uskratio pristup egzotičnim destinacijama, avio-letovima i najrazličitijim kulturama u prethodne dve godine. U tom periodu bilo je mnogo uspona i padova, a kako bih zaštitio svoju psihu u ovom neizvesnom vremenu za biti živ, odlazio sam na zapad, jug, sever, a sada i na istok naše prelepe Srbije.
Ovoga puta želja za opuštanjem i avanturom, Veru, Lea i mene odvela je ka planini Rtanj i njenim mističnim energetskim krugovima.
Auto-put vodi vas od Beograda ka Paraćinu, odakle se isključujete i krećete se magistralnim putem ka Boru i Zaječaru. Ovo je naravno samo jedna varijanta pristupa Rtnju, ali mi smo je odabrali zbog naše prekrasne baze koju smo pronašli u Boljevcu, simpatičnoj varošici koja leži u blizini samog sela Rtanj i sebično čuvajući privilegiju savršenog pogleda ka ovoj planinskoj piramidi.
Podstaknuti raznim pričama o magičnim i energetskim svojstvima Rtnja, verujući naučnim činjenicama, ali ostavljajući prostor za očuvanje dečije mašte koja nas spašava i pomaže nam da preživimo sve ove ozbiljne samoubilačke namere civilizacije kojoj pripadamo, uputili smo se u ovaj miroljubivi osvajački pohod.
Upravo te priče su možda odredile da prvi susret i utisak Rtnja bude prepun strahopoštovanja i osećaja negostoljubivosti koji ova planina emituje. Nije reč o gustoj šumi, niti predivnim poljanama Šajera (Shire) iz Gospodara prstenova, već o svojevrsnoj planinskoj stepi, savanistenovitom terenu koji podseća na strogu mušku figuru pred kojom svi ostali ukućani paze šta govore.
U razgovoru sa našim domaćinom Andrejem, naslednikom prelepog imanja Rtanjski konak, saznali smo da zemlja zapravo i nije naročito pogodna za voćarstvo ili povrtarstvo, već je bogata lekovitim biljem od kojih je najpoznatiji Rtanjski čaj koji je većina nas već imala prilike da proba, makar iz filter kesice. Generacije su ovde preživele zahvaljujući pre svega stočarstvu, otkriva nam.
Zbog nedostatka kondicije, a samim tim i više malih pauza, uspon nam je trajao i duže od projektovanih tri sata. Vetar kome smo po izlasku iz šumovitog dela pešačke rute bili konstantno izloženi kao da čoveku sve vreme jasno poručuje ko je ovde glavni i čija će u ovoj kući uvek biti poslednja.
Da vetar nije bio usamljen u nameri da nas obeshrabri pobrinuo se čovek sa kojim smo se mimoišli i uljudno ga pozdravili.
– Ima li još mnogo? – upitao sam ga još uvek se boreći za vazduh i čekajući pluća da se „otvore“.
– Bolje se odmah okrenite i vratite. Ja sam se popeo za 2 sata i 3 minuta – prosledio je nama nebitnu informaciju čovek koji je, sluteći po „gostoljubivosti“ planine, dobio zadatak da nas isprati na samom početku našeg poduhvata.
Ovaj osećaj o Rtnju kao svojevrsnom mrgudu može biti da je potpuno pogrešan i subjetkivan, te naravno ostaje preporuka da svako posetom stvori zaseban doživljaj.
Vrh Šiljak se nalazi na 1565 metara nadmorske visine, iako se može čuti i pročitati podatak da se zapravo nalazi na visini 1561 m.n.v. Na samom vrhu pruža se fantastičan pogled na sve četiri strane sveta, planina ima još uvek neistražene tunele, te ovo mesto zapravo predstavlja idealnu poziciju za utvrđenje nekog drevnog naroda koje se vrlo lako brani od napada neprijateljskih vojski. Mi smo ga osvojili. Zastavu nismo poboli, ali smo je uspešno zaviorili.
Kažu da se na Rtnju želje ispunjavaju, a mi bismo mogli da potvrdimo ove priče jer smo u nedostatku vode naleteli na poznanike pri samom početku spusta koji su nam kao poručeni ponudili svoju rezervu ovog tako običnog, a tako čarobnog napitka.
Čarobnjaka kojeg je po legendi progutala planina, niti Marsovce nismo imali čast da upoznamo i o tom susretu vam posvedočimo, ali smo na stazi, pri samom vrhu, sreli gospođu od 70 godina koja je sa dva planinarska štapa uspela još jednom da osvoji Rtanj.
U sumrak smo stigli u podnožje, u Vrelo, to drevno izvorište i svetilište u kojem se negativna energija, koja se na Šiljku prikuplja, navodno transformiše u pozitivnu.
U Vrelo dolaze ljudi, koji se ozračuju pozitivom dva puta po dvadeset minuta kako bi lekovita energija imala puni efekat na telo i duh posetioca. Tu smo stigli kako bi sprali nagomilan stres i gradsku prljavštinu u ovoj prirodnoj oazi mistike, savršene frekvencije i energetske pseudonaučne fantastike kojoj prilazimo sa strahopoštovanjem.
Tu smo sreli jedan poznati glumački par čija imena iz principa ne želim da otkrivam. Obrise njihovih lica nisam prepoznao u onom mraku koji se već nadvio nad nama, pa sam sebi dozvolio ono klasično voždovačko „je li brate, jesi ti onaj glumac“ pitanje.
Ne znam da li su sproveli svoju nameru da preduhitre prijatelje iz Beograda koji su planirali noćno planinarenje i verovatno prekrasno svitanje na samom vrhu ove srpske piramide. Ali ovaj gotivan par je u samom Vrelu bio „jači“ za još jednu malenu dušu. Štene psa kojeg je sudbina poslala baš u krilo naše mlade umetnice. Naravno da se čovek teško ogluši o ovakav znak. Nekome se želja obistinila, da li štencu ili devojci, samo Rtanj zna.
Ako ništa drugo, pored čistog vazduha i obilatog prolećnog zelenila, zahvalan sam Rtnju koji je iz mog uma izvukao rat u Ukrajini, Vučića, Đilasa, izbore i sve one sumorne stvari kojima smo bili bombardovani u poslednje vreme. U tom trenutku i prvog dana Uskrsa postojali smo samo mi – Rtanj, Vera, Di Leo i ja. Dovoljno za večitu zahvalnost, predivne uspomene i svaku preporuku.
Dodaj komentar