Balkan Putovanja

11 mladića iz Zemuna je krenulo da osvoji Bjelašnicu, sedmorica su pronašli samo smrt

Potraga, Bjelašnica
Foto: Arhiva Borba

Jedanaest mladića, uglavnom iz Zemuna, korak po korak, butina upaljenih od napornog uspona, probija se kroz sneg planine Bjelašnice u Bosni i Hercegovini.

Do vrha im nije ostalo mnogo, tek par stotina metara, ali sve jači vetar diže snežnu prašinu i toliko snažno duva da se međusobno ne čuju i ne vide.

Temperatura je oko 20 stepeni ispod nule.

Orkanski vetar ih je bacao kao ljuske

Sneg ih udara po licu i očima, zbog čega svaki korak iziskuje veliki napor.

– Od siline vetra se nije moglo disati, nije se mogao videti prst pred okom, a sitne ledene pahulje zabadale su se u lice i oči kao milion igala –  opisaće decenijama kasnije Branko Matić, jedan od preživelih, u pismu u koje je BBC na srpskom imao uvid a koji na godišnjicu ove tragedije (2. decembar 2022.) podseća na nasreću koja se i dalje vodi kao najveća planinarska tragedija na Balkanu.

Tog 2. decembra 1962. živote je na planini ostavilo sedam od 11 mladića – najstariji je imao tek 20 godina.

Poginuli su Anđelko-Sabo Pešić (15), Aleksandar Krnješevac (16), Nikola Kožuh (17) i Slobodan Vuinac (18) iz Zemuna, Zoran Ivanišin (20) iz Beograda i dvojica mladića koji su im se pridružili u Sarajevu – braća Zoran (16) i Siniša Tvorić (18).

– To je nepojmljiva patnja koju su oni prošli i dobro je što su barem neki ostali živi –  kaže Radmilo Marić iz planinarskog društva Železničar iz Beograda, dugogodišnji planinarski vodič i neko ko se godinama bavio ovim slučajem, za BBC na srpskom.

Promrzli su na samo 150 metara od spasa

Spas su tokom mećave pronašli Miodrag Prvanović (31), koji je vodio grupu, Rifat Hasečić (16), Vojislav Matić (21) i njegov brat, 16-godišnji Branko Matić.

– Razbila nas je i raznela snežna oluja, prekinula divnu mladost i druženje koje je bilo toliko čisto, istinsko i lepo da se bliži skoro nestvarnom –  naveo je 2012. Branko Matić u pismu koje je poslao Mariću, objašnjavajući detaljno šta se tog dana dogodilo.

Šest decenija posle tragedije na Bjelašnici, ulica u zemunskom naselju Ćukovac nosi ime Sedam zemunskih planinara, ali se danas gotovo i ne zna za taj slučaj, kao ni za dramatičnu potragu za nestalima.

Ali planinari sve dobro pamte i svake godine usponom na Bjelašnicu obeležavaju godišnjicu smrti sedam mladića.

Foto: Arhiva Četiri preživela mladića sa porodicama

– Evociraju se uspomene kako je bilo, zašto je bilo i onda u miru i tišini izađemo gore, ali ne kuda su išli momci koji su doživeli tragediju, već maršrutom kojom su spasioci išli da ih traže –  navodi Selver Ajrulahi, član Hrvatskog planinarskog društva Bjelašnica 1923 iz Sarajeva.

– I onda nam je uvek isti zaključak, da planina daje, ali i uzima… Nešto slično se lako može i danas desiti, Bjelašnica je najnepredvidivija planina oko Sarajeva-  dodaje on za BBC a mi se vraćamo tog kobnom danu kada mladići kreću iz Beograda a onda im se u Sarajevu pridružuju još dvojica.

Otišli da naprave portret Bjelašnice a našli samo smrt

I Novosti i Borba iz tog perioda pišu da je reč o grupi mladih „kino-amatera“ koji su želeli da naprave „portret Bjelašnice“ i snime njene prirodne lepote.

A tamo je većina našla samo smrt.

– Na uspon su krenuli 1. decembra u jedan sat popodne iz dva planinarska doma sa druge strane Bjelašnice, ne sarajevske –  navodi 67-godišnji Marić, citirajući sve vreme sudska dokumenta o tom slučaju, a koja mu je lično dao Branko Matić, kasnije zubar u Nemačkoj.

Od mesta sa kog su krenuli, navodi iskusni planinar, do vrha Bjelašnice na 2.067 metara i opservatorije koja se tamo nalazi, treba oko tri sata.

Međutim, objašnjava, na Bjelašnici se sudaraju mediteranska i kontinentalna klima, zbog čega je tamo „neobična ćud vremena“.

O tome je u danima posle nesreće pisala i Borba.

– To je opaka planina, nikada se ne zna šta će doneti – za tili čas sunčanu tišinu uzburka snežna oluja, dune vetar, uskovitla sneg, mećave dolaze iznenada –  naveli su.

Tako je i bilo.

Kreće uspon

Vreme je bilo mirno i vidljivost dobra, dobro i vrlo lako smo napredovali“, piše Matić u pismu Mariću iz 2012. godine.

– Ali najednom je postalo maglovito, a onda nas je udario tako snažan vetar da nas je, iako smo se svi držali zajedno, bacao i po 20 do 50 metara niz padinu, kao orahove ljuske.

A onda je pala noć.

U listu Borba od 3. decembra navodi se da su „bespomoćni planinari odlučili da tu, u maloj zavetrini, naprave logor i prenoće“.

O tome piše i Matić, navodeći da su napravili improvizovano sklonište – bivak – i „celu noć proveli zajedno, na 150 metara od opservatorije“.

– Samo tako smo mogli da opstanemo, da ostanemo zajedno, da pomažemo jedni drugima i ponovo pokušamo da se probijemo –  naveo je.

Pokrili su se šatorskim krilom kako bi se zaklonili od oluje i pokušavali da budu fizički aktivni, sve kako bi održali kakvu-takvu toplotu tela i da ne bi zaspali, što bi bilo kobno.

– I tako je to bilo celu noć –  piše Matić.

Početak kraja

– Bio sam na ivici da poludim od hladnoće, samo sam čekao da svane, da izletim iz bivaka i da idem… Bilo kuda, na bilo koju stranu.

Do jutra, nekoliko njih je promrzlo i bili su nesposobni da nastave put, piše Borba.

– Odlučeno je da sa njima ostane jedan od zdravih planinara, a da ostali pokušaju da se dokopaju opservatorije, što je ujedno bio početak kraja –  navode.

I Matić piše da je do jutra „Vujinac bio slab“, a da su „Anđelku noge promrlze“, ali da „niko nije bio ostavljen na nemilost stihiji“.

Kako navodi, njih su podigli i svi su zajedno „krenuli niz vetar“, u nameri da se spuste sa planine.

– Ja sam sa Rifetom izbio ispred, probio se kroz smet i pošao nizbrdo.

– Okretao sam se i video nekolicinu iz grupe, a Rifetu, koji je bio iza mene, dovikivao da pravi prtinu, trag, da bi i ostali mogli da nas prate. Nažalost, oni nas nisu pratili.

– Ili su ostali u tom smetu ili su se rasuli po padini i tu se dogodila tragedija koja je odnela moje najbolje drugove.

O tome piše i Borba.

Snažan vetar razbio je grupu koja je nastavila put, tako da su planinari izgubili jedan drugog – navode.

A u jednom trenutku, 16-godišnji Matić ugledao je brvnaru.

– Spustio sam se kroz otvor na snegu i udario nogom vrata – piše.

– Ona su se otvorila, ugledao sam zaprepašćene ljude i shvatio da je to konačno spas – uneli su me, ubrzo je stigao i Rifet, a ubrzo posle toga stigao je i moj brat Vojislav.

Mediji su posle nesreće pisali da su preživeli tek satima kasnije, kada su došli svesti, uspeli da meštanima sela Milišići kažu šta se dogodilo i da ima još zavejanih ljudi.

Spasioci se nisu probili od snega i vetra

Matić tvrdi drugačije.

– Odmah smo kazali domaćinima ko smo, odakle idemo, da smo deo grupe od 11 planinara i da su ostali pošli za nama, a da se nalaze negde na padini –  naveo je.

Meštani su se, kako kaže, „za tili čas okupili“ i odmah se uputili putem kojim su oni došli.

– Brzo su doveli Prvanovića, skoro zatrpanog snegom.

– Žene su vriskale i nisu dozvolile da unose mrtvog čoveka u kuću, ali su muškarci bili uporni, pružili mu prvu pomoć i došao je svesti.

– Posle sat ili dva najstariji od meštana, verovatno starešina sela, saopštio nam je sa suzama u očima da su se njihovi mladići vratili, da nisu uspeli da se probiju prema vrhu i da nikoga nisu pronašli.

Meštani sela su alarmirali nadležne i opsežna potraga je krenula.

Bela smrt na Bjelašnici, vetar nas je zavio i u belo i u crno

Četiri tela brzo su pronađena.

Peto posle četiri dana potrage i to u smetu dubokom šest metara.

Foto: Arhiva

Bela smrt na Bjelašnici – vetar nas je zavio i u belo i u crno, pisale su Večernje novosti od 4. decembra 1962.

Spasioci su se razdelili i dugo gazili po dubokom snegu, pretražujući po smetovima… Tek oko podne jedan od njih je ugledao deo pantalona koji je virio iz snega,  piše Borba.

Reč je o 16-godišnjem Zoranu Tvoriću, učeniku sarajevske gimnazije.

Petorice više nema, četvorica su u nesvesti u spasilačkim kućicama sela Milišići, a za dvojicom se još traga – sa velikom zebnjom u srcu, navode Novosti.

„Lutaju bespućima da bi pronašli još dvojicu planinara“

Kakva je situacija na planini bila, pokazuje i tekst u Borbi, u kom se navodi da su se zvaničnici jedva probili na planinu da identifikuju tela.

Spasiocima su u potrazi pomagali brojni meštani.

„Lutaju bespućima divlje planine da bi pronašli još dvojicu planinara“, piše Borba.

A potraga za preostalom dvojicom dugo je trajala.

Negde u beloj pustinji često surove planine su Zoran Ivanišin, student tehnologije iz Beograda i Aleksandar Krnješevac, učenik iz Zemuna, pišu Novosti.

Sedam žrtava Bjelašnice

Nekoliko dana kasnije ishod potrage svima je bio jasan.

Sedam žrtava Bjelašnice, glasio je veliki naslov u Novostima, iako tela Ivanišanina i Krnješevca još nisu bila pronađena.

Smatra se da su mrtvi, pisalo je u novinama.

Međutim, kada bi spasioci za taj dan prekinuli pretragu, jedan čovek nije želeo da odustane.

Potpukovnik Mirko Ivanišin, čiji sin Zoran nije pronađen, ostao je na planini, pisale su Novosti.

Telo njegovog sina, kao i Aleksandra Krnješevca pronađeno je posle devet dana, a njihove posmrtne ostatke iz Sarajeva je ispratilo oko 3.000 građana.

Tela preostalih planinara preneta su u Zemun, gde su i sahranjeni.

Tragedija je izazvala veliku žalost i u Sarajevu, gde je 7. decembra više hiljada učenika i građana prisustvovalo sahrani braće Tvorić.

Kada je sahrana završena, jedna devojka je prišla grobu braće i dugom kosom ga je prekrila, piše izveštač Novosti.

To je bila Sinišina devojka, koju su njene drugarice jedva odvojile od humke.

Sahrana planinara u Zemunu

Novinari su odmah otišli i u Zemun, gde su u Domu omladine naišli na Eduarda Becića, jednog od članova dečje sekcije Dunav Kino-foto kluba Zemun.

– Sedam mojih drugova je pošlo iz Zemuna, priključila su im se i dva Beograđanina, a posle i još dva naša stara člana, braća Zoran i Siniša Tvorić, koji sada žive u Sarajevu –  naveo je Becić, dodajući odmah da im ovo nije prvi put da idu na takav izlet.

– Raspitali smo se telefonom o vremenu, izveštaji su govorili da je na Bjelašnici sve u redu, a oni su bili raspoloženi i srećni što će na pogodnom vremenu da snime film o lepoj i privlačnoj planini koju naši članovi rado posećuju godinama.

Bio je, kaže, uoči puta sa njima i „nestrpljivo su očekivali čas polaska“.

– Ovih prazničnih dana očekivali smo da ih vidimo preplanule, da čujemo kakvu zgodu sa planinarenja, a sada… Koliko je to strašno.

Sahrana planinara u Zemunu
Foto: Arhiva Sahrana planinara u Zemunu

Bili su raspoloženi i samouvereni kad su krenuli na uspon

Omer Užičanin, dežurni u planinarskom domu na Bjelašnici, iz kog su poginuli planinari krenuli na uspon, takođe je izjavio da je vreme bilo dobro, ali da je bilo „prilično neizvesno da li će tako i ostati“.

– Zato sam im rekao da ne idu dalje, ali nisam ih mogao zadržati.

– Bili su veoma raspoloženi i rekli su mi da su već prošli Triglav i Prokletije, pa će moći i Bjelašnicu – naveo je.

Borba piše da je deo stradalih planinara početkom 1956. godine – iako ne navode ko tačno – preživeo sličnu nepogodu, kada su jedva uspeli da se spasu.

Nepromišljen poduhvat mladih planinara svakako će biti dobra pouka onima koji su se sa mnogo odvažnosti uputili prema vrhu Bjelašnice, pišu.

Odmah su se u tom listu oglasili i iz Planinarskog saveza Jugoslavije, ističući da „svi iskusniji planinari dobro poznaju zlu narav ovog planinskog masiva“, piše Borba.

Pogrešno je što su noćili na planini

Marić kao pogrešnu odluku vidi to što su odlučili da prenoće na planini.

– Morali su da se vrate, da krenu nizbrdo i uđu u kakvu-takvu toplu zonu, koja nije bila na pet kilometara, već na dva ili tri, a i nizbrdo lako ideš.

– Iste noći bih se okrenuo i vratio, ušao u šumu, ne bio na vetrometini.

Međutim, bio je, kako kaže, dosta puta u takvim okolnostima i kaže da čovek tada ne može da razmišlja, već je „kao da mu je neko popio mozak“.

– Neko će reći što se preživeli nisu vratili po ostale, ali to je nagon za održanjem, zakon prirode – da su se vratili, svima bi sledila smrt, a ne bi spasli ostale.

Jedan od najvećih spomenika na Zemunskom groblju posvećen je upravo planinarima sa Bjelašnice

Foto: Spomenik na zemunskom groblju

Izvor: bbc.com

Navala neiskusnih planinara: Gorski spasioci u Srbiji imali rekordan broj intervencija

158 Shares
158 Shares
Share via
Copy link