Znate onaj fazon što je kružio mesecima po fejsbuku: „Uvek sam se pitao gde radnice u trafici piške?“. To su mnogi delili kao neku zanimljivost, smešnu foru sa interneta i utrkivali se da napišu što duhovitije i dovitljivije komentare.
Pravi odgovor nažalost nije ni priližno smešan kao fora koja je kružila netom kao i svaki loš vic što se deli milion puta na Fejsbuku.
Prema istraživanjima studenata sa Beogradskog Univerziteta, okupljenih u grupi Pobuna Srbije, osam posto radnika trafike odlučuje se da nosi pelene.
Istraživanje je sprovedeno u sedam gradova, a obuhvatilo je 770 prodavaca koji su govorili o uslovima rada koji podrazumevaju i snalaženje za osnovne fiziološke potrebe s obzirom na to da većina kioska nema mokri čvor.
Kroz ovo istraživanje sprovedeno u vidu ankete sa tim radnicima saznali smo konačno i odgovor na to vickasto pitanje, odgovor koji nas još jednom dovodi do saznanja koliko smo se srozali i na šta sve pristajemo, a da li zaista moramo?
Stiskanje bešike, pelene i manjkovi
Oragnizacija Pobuna Srbije koja je radila ovo istraživanje, najupečatljive podatke podelila je na društvenim mrežama.
Statistika ume da bude dosadna i da joj često ne verujemo ili čak i ne znamo šta hoće da nam kaže. Ovaj put, ti inače dosadni brojevi, živopisno su nam dočarali dan jednog običnog radnika na trafici, bolje možda nego i oštro pero najubojitijeg pisca.
Ti dosadni brojevi su nam nedvosmisleno tresnuli u lice istinu da na hiljade naših ljudi koji žive ovde sa nama i od kojih u prolazu kupimo kafu, novine ili flašicu vode, sve više liči na dan nekog potlačenog radnika u Bangladešu ili nekoj od zaostalih oblasti Kine.
Taj mali običan čovek, od kojeg vidimo nekad pola lica i nervozno ga čekamo da se okrene na stranu kioska gde mi stojimo, ustao je taj dan i obukao tri para najdebljih čarapa i isto toliko potkošulja sa dva džempera jer grejalice u trafikama ne smeju baš mnogo da se koriste.
Bolje i poluzamrznut radnik ili radnica nego astronomski računi za struju, zar ne?
Ova radnica što nas nervira sa tom šoljom kafe pored kioska i zbog koje mi moramo da čekamo da stigne do kase, jela je možda pre početka smene. Tu kafu će piti iz deset puta, kao što je i ručak neka vrsta crvenog slova jer prave pauze za radnike u kioscima zapravo i ne postoje.
Gledamo ih, uvek deluju nekako nervozno, ako ne nervozno, onda barem ozbiljno, svako od njih izgleda kao da se nešto loše desilo taj dan. A jeste. Desilo se što mora na smenu od devet sati u kiosk.
Sve su nam to rekli brojevi ovih istraživanja.
Ceo jedan zimski dan koji se ponavlja kao u danu mrmota projektovan je kroz te brojeve. Ustaneš, navučeš sve što imaš na sebe, sediš, ne izlaziš iz te kocke, gledaš da neko nešto ne ukrade, ne jedeš previše, a naručito ne unosiš tečnosti baš mnogo.
Jer tečnost znači wc, a wc zahteva posebnu akrobaciju.
Preko dana ako imaš sreće neko će ti pričuvati kiosk, da ti odeš do tog „dogovorenog“ objekta da olakšaš bešiku koju si ceo dan stiskao jer već si se i navikao. Ćuti i trpi, ako možeš ti da trpiš, može i tvoja bešika malo da se stisne i istrpi.
Uveče nosiš pelene. Jer nema dogovorenog mesta za piškenje u dva ujutru.
Sutradan ponovo tako. Subotom isto tako. Nedeljom možda neće biti tvoja smena. Radni vikend ili ne, jednako će biti neplaćen. Zadovolji se mišlju da imaš posao.
I tako u krug. Iz dana u dan. Iz nedelje u nedelju. Trening za bešike radnika u trafikama širom Srbije.
Na plate su poslodavci, moglo bi se rećim naručito ponosni.
Plata i prijava
Uvek mi je bilo zanimljivo kada na trafikama ili nekim drugim objektima vidim natpis: „Traži se radnik/radnica. Plata 40 hiljada i prijava.“
Sa koliko ponosa se ističe ta stavka o plati. Zato što je to samo deset hiljada manje od onih zlatnih 50 hiljada – još malo i tu si.
Zato što je to toliko daleko od onih 30 hiljada pa će ti biti rečeno:
– Eto, nije da ste plaćeni 30 hiljada i da radite neprijavljeni, a vidi kako mi vraćate, tražite grejalicu i mesto da piškite.
Zato što je to plata skoro kao da radiš kao vaspitačica ili nastavnik. Ma plaćen si skoro kao medicinska sestra. Tu si među tim prosečno plaćenim ljudima. Pa nije li to lepa plata ako skoro cela Srbija radi za nju?
Nije. To je plata koja jedva može da pokrije hranu i po koji račun. Dve takve plate u kući su da znamo da nećemo umreti od gladi i možda ćemo se spasiti od izvršitelja.
Ali eto, vlasnici trafika smatraju da je to poseban mamac i pogodonost za njihove radnike sa izdržljivim bešikama.
Samo…
Nije baš da ćete svaki mesec dobiti tih 40 hiljada. U istraživanju koje je sprovela organizacija Pobuna, čak 80 posto radnika izjasnilo se da dobijaju umanjenu platu zbog manjkova koji se dešavaju.
Ali oni i dalje trpe. I dalje stiskaju bešiku. Nevolja je samo u tome što vremenom taj mišić na bešiki popušta. I onda se više ne pitamo da li hoćemo ili možemo da trpimo. Onda ostajemo upišani.
A možda to i nije nevolja. Možda je to i naša nada. Da će se u jednom momentu desiti eksplozija pa će popišani ostati svi oni koji su nas u ovakvu poziciju doveli. Ostalo je samo da vidimo gde se završava naša linija trpljenja, ako završetak uopšte postoji…
Kako smo postali zajednica bezosećajnih i sebičnih, a ipak državi korisnih idiota?
U provinciji se za taj posao placa od 16-18 000 din! Radnici moraju da vrate razliku od uplacenog minimalca.