Vest koja iz meseca u mesec uveseljava celu naciju je vest o prosečnoj plati. Ni prošli mesec nije bio drugačije – prema zvaničnim podacima koje je objavio Republički zavod za statistiku prosečna plata u Novom Sadu iznosila je 60.000 dinara.
Naravno, tu se malo iznerviramo pa se međusobno podsetimo čuvene izreke o sarmi –mi jedemo meso, vi jedete kupus – u proseku jedemo sarmu.
U ovom slučaju zaposleni u IT sektoru, državni funkcioneri i eventualno po koji majstor koji je ostao ovde pa sad može debelo da naplati svoje usluge, jedu meso. Mi svi ostali preživamo kupus i mozda malo umočimo hleb u saft ako se nekad ukaže prilika za to.
Ipak, ako je to neka zvanična statistika kojom će da se maše svakog meseca, zašto se onda obećava da će plate do kraja godine biti 500 evra? Nema baš logike tako svečano najavljivati umanjenje plata.
Drugo, čak i tako namincan taj prosek je jadan, jer ne pokriva ni potrošačku korpu za jedan mesec (i to onu gde su samo namirnice i sredstva da ne smrdimo ni mi ni prostor u kojem živimo).
A pošto je lažan, dolazimo do pitanja – za koje pare radimo svi mi koji preživamo kupus u računicama republičkog zavoda za statistiku ?
OK plata – ona koja nije 20.000 dinara
Godinama unazad se kao merilo loše plate uzima ona čuvena od 20.000 dinara.
„Pa dobro barem ne radiš za dvadeset hiljada“ .„Mi ovde očekujemo posvećenost, ipak vas ne plaćamo dvadest hiljada“. „Pa i ja sam nekad radio za dvadeset hiljada, pa sad imam skoro duplo toliko“.
Činjenica je da je 20.000 ispod zakonskog minimuma već godinama i kad vam neko kaže ne plaćam ja vas ovde 20.000 je apsolutno isto kao da vi kažete dobar sam radnik, ne dolazim pijan na posao.
Ima li išta gore, ljigavije, licemernije, bljutavije od cmizdrenja jadnih poslodavaca
Već neko vreme minimalac koji mora da se isplati nekom radniku iznosi oko 27.000 dinara. Znači, ako poslodavac nudi 30 može slobodno da se kaže da nudi minimlac, jer 30.000 nije istih onih 30.000 kao pre 5 godina i za koji su poslodavci očekivali od radnika da je multipraktik bez potrebe za vikendom ili praznikom jer ipak „imaju bolje plate od nekih što rintaju za 20.000“ mesečno.
Kolike su nam zapravo plate?
Sve se vrti oko zlatnih 300 -350 evra. Vrlo često bez obzira na obrazovanje, iskustvo, mesto i odgovornost zapravo svi radimo za manje, više iste pare.
Marketi su dugo bili ozloglašeni kao pakao za svakog radnika. Od plate do užasnih šefova, sve je noćna mora i baš ako te nužda natera.
U velikim supermarketima je i dalje slična situacija. Dobaci se između 27 i 33 hiljade u zavisnosti od toga da li će ti gazde tog meseca skinuti sa plate zbog manjka ili si uspeo nešto da povećaš preko putnih troškova.
Podatak koji je mene iznenadio odnosi se na jedan market koji verovatno svi znate. Nalazi se na svakom ćošku, cene i nisu baš najekonomičniji izbor, ali je uvek nekako usput i zelena boja mu je zaštitni znak.
Radnici u tom marketu imaju platu oko 45.000 dinara.
Naravno, tu spadaju i radni vikendi i praznici, ali je ovo prijatno iznenađenje ako gledamo u odnosu na gore pomenute velike markete.
Ono što svakako nije dobro to je da učitelji i nastavnici rade za nekoliko hiljada veću platu ili čak istu, zavisi od fonda časova.
Medicinske sestre, one koje odlaze i koje svim silama hoćemo da zadržimo, imaju par hiljada manju platu dakle oko 42 ili 43 hiljade. Znači, medicinska sestra ne mora da ode ni u Nemačku, dovoljno je da stane za kasu u obližnjem marketu i već će da ima bolju platu od one koju joj daje država koja navodno hoće da je zadrži.
Radnici u fabrikama na traci od 33 do 40.000 u najboljem slučaju, njihovi tim lideri oko 45.000.
Butici, ugostiteljstvo kao i većina drugih uslužnih delatnosti uglavnom se vrti oko ove cifre, sa izuzecima naravno kada je reč o nekim ekskluzivnijm mestima.
Nešto drugačija priča je sa deficitarnom radnom snagom, pa tako tesar ili vozač u ovom trenutku u Srbiji mogu da pogode platu i do hiljadu evra. Slično je i sa zavarivačima sa licencom.
500€ – plata iz snova koja ništa ne rešava
Kada celu naciju držiš na tih 300 evra onda vrlo lako mašeš sa 500 evra kao nekim zlatnim dobom koje kad nastupi nastupa i naš bolji standard. A ne nastupa. Nastupa doba u kojoj će samo država biti malo bolje namirena.
Prosečna potrošačka korpa iznosi oko 70.000 dinara. Dakle čak i da imamo zamišljenih 60.000, čak i da nastupi doba sa 500 evra prosečnom platom, čak ni tad nećemo imati za prosečnu potrošačku korpu. Taj zlatan san o plati od 50.000 za koju je vredno „da malo i istrpiš“, ne vidiš decu, učlaniš se u stranku i završiš na hitnoj od stresa, taj san jedva može da nam plati račune. Što i jeste neki cilj.
Daj ljudima dovoljno da mogu to sve lepo da vrate državi kroz račune, takse i ostale namete. Iz potrošačke korpe ne moraš svaku namirnicu da uzmeš, ali svaki račun državi da platiš moraš.
Mislim, ne moraš ali zato imamo izvršitelje. Do nekog novog izveštaja Republičkog zavoda za statistiku, jer oni su tu da nas nasmeju platama koje ne postoje…
Potresne priče srpskih radnica o otkazu zbog gladi i pocepanim pantalonama
Dodaj komentar