Kada ste poslednji put nekoga pitali ‘kako si’, a odgovor stvarno i saslušali?
Kako smo i zašto jesmo postali zajednica bezosećajnih i sebičnih, a ipak državi i njenim vladarima korisnih idiota?
Mnogo takvih pitanja sebi postavlja malo nas, mnogo malo nas…
Nedavno sam pročitala jedno od ozbiljnih društvenih istraživanja (ne domaće, naravno) u kojem priznati naučnici upozoravaju da će već za dvadesetak godina svet vapiti za stručnjacima u oblasti političkih nauka, sociologije, filozofije, prava, a da će do nepodnošljivosti ubrzan razvoj tehnologija pokazati i svoju najmračniju stranu – potpuno otuđenje pojedinca i odsustvo bilo kakvog saosećanja za ikoga drugog.
Onog prvog do sebe.
Iako Srbija za razvijenim državama zaostaje oko pedesetak godina, cenim za nekima i više od toga, vrlo je dobra kao laboratorijski miš za ovu vrstu ‘gledanja u budućnost’. Jer, hteli mi to ili ne, Srbija je svoju budućnost već smestila u klinike za odvikavanje, bolnice za sumasišavše, staračke domove i crne hronike.
Ovo poslednje je, u stvari, samo po sebi dovoljno.
Deca se samoubijaju zbog vršnjačkog nasilja, deca se međusobno ubijaju zbog boljih patika i automobila, deca na smrt prebijaju roditelje zbog kockarskih dugova, deca ginu u jezivim saobraćajkama, muškarci ubijaju majke svoje dece, majke se bacaju sa višespratnica zbog odsustva posla i smisla, starci umiru sami u trošnim kućama i stanovima koji zaudaraju na siromaštvo, mokraću i samoću, starce pljačkaju i ubijaju neka tuđa deca da plate abortus nekim tuđim ćerkama, očevi siluju svoje ćerke i tako unedogled, a opet sve to u komšiluku o kojem misle sve najbolje, ali nikad nisu ni pokušali da komšiluk uopšte saslušaju.
Da razumeju, e za to ih tek zabole mali prst leve noge, posebno ako od razumevanja nemaju baš nikakvu korist.
Korist je moj Bog!, poručuju bez ijedne izgovorene reči, bez ikakve promene na licu, bez ikakve sumnje da je taj njihov bog jedini u pravu. Nepobediv i najmoćniji.
Kako ste danas, komšije, mogu li da vam nekako pomognem? bilo je, ne tako davno, najnormalnije pitanje normalnog ljudskog bića koje pomno čeka odgovor. Ako je ‘da’, onda ljud to i uradi, ako je ‘ne, hvala’, uz ljudski osmeh produži niz ulicu da bar ne smeta u komšijskom životu.
Onda su došle pare, novac, valute razne, i sve se strmoglavilo u hronike patnje, bolesti, smrti. I niko ni trepnuo nije, a već je u novom veku petina stanovnika Srbijice odletela u orbitu materijalnog bogatstva, samoživosti i potpunog zaborava spram slušanja odgovora na najteže, najvažnije i jedino smisleno pitanje.
Od ostale četiri petine, dve su svakog sledećeg dana kandidati za skromne umrlice na preostalim stablima i banderama.
Jer, siromaštvo, jer glad, jer beznađe.
Jer sve posebno i sve zajedno najpre ubije dušu, a onda nas i javno pozove na sahranu tela.
A do juče smo bili dobri prema svima u svemu, do juče smo bili sestre i braća po saosećanju, do juče smo bili nesebični domaćini svakom izbeglom, proteranom, ubogom, ostavljenom, do juče smo mislili da ni u dobru ni u zlu nismo sami, do juče smo znali da će nekoga i nešto biti briga za nas, do juče su nam tuđe muke izgledale daleko i ‘neće to ovde i sada meni da se desi’…
A onda je došlo sutra.
– Kako si?, pitam komšinicu koja je nedavno ostala bez obe dojke i posla.
– E, sestro, dođi juče, odgovara, danas nemam šta da ti kažem.
E, tako, poštovani narode Srbije i šire, baš tako glasi odgovor na pitanje čiji je bog, vladar ili iznos na tekućem računu veći i moćniji, a čija budućnost svetlija i izvesnija.
Žalosno, ali od preostale dve petine, samo će svaki hiljaditi ljud shvatiti da je vremena za odgovor sve manje, a odgovor sve kraći.
Dođi juče, rođače…
Dodaj komentar