javni-izvrsitelji
Screenshot
Magazin

Princip javnih izvršitelja u Srbiji: Otimanje od sirotinje i punjenje džepova bogatima

Izvršitelji samo rade svoj posao. Građani su nemarni i ne vode računa kako se zadužuju. Država to neće tolerisati. Osim ako nije reč o državnom preduzeću. Tad će da uleti keš da se malo stane na noge.  

Nema tog apsurda koji mi nismo apsolvirali, zato nam je i tolerancija na bizarne situacije postala toliko visoka da smo praktično postali nesposobni da reagujemo protiv ovakvih pojava, ali smo zato razvili sposobnost opstanka u gotovo nemogućim uslovima.

Sa umrtvljenim nervima. Gotovo svi. Ima i onih koji će ovo ludilo ipak da drmne u onaj jedan živac slično kao kad se pukneš u lakat pa ti se odjednom smrači pred očima. Tako se smračilo  i grupi građana koja je išla da spreči iseljenje dve porodice u Novom Sadu, jedne koja živi u centru i druge na Telepu.

Iseljenja su odložena, aktivisti su privedeni u maricu. Ostala je neizvesnost, nesigurnost i pitanje kome će do kraja pripasti za nekoga jedini krov nad glavom?

Aktivisti Zdruzene akcije Krov nad Glavom Novi Sad su pusteni iz stanice nakon sto su dali izjave! Policija je…

Gepostet von Združena akcija Krov nad glavom am Freitag, 24. Mai 2019

Ima li života bez kredita

Dugovi. Svaka odgovorna odrasla osoba će ih izbegavati. U uređenoj državi. U Srbiji nezaduživanje je stvar luksuza i privilegija. Nemati dug je postala neka srećna luka, neka naša verzija američkog sna, do kojeg se dokopaju neki ljudi nakon decenija grcanja, kad deca konačno stanu na noge, odnosno rašire krila pa prelete preko  grane.

Sećam se sreće mojih roditelja kada su konačno spojili par vezanih meseci bez dugova. Kada su shvatili da su dosegli taj san i da su oni sada ti ljudi koji imaju za hranu, račune i sitne popravke po kući. Da je pitanje: „Šta plaćamo ovaj mesec ?“, nadajmo se zauvek  ostalo u onom mračnom periodu pukog preživljavanja.

Godine finansijskih vratolomija načinile su od njih ljude koji veruju da je život bez dugova njihov srećan kraj. Bez daljih potraživanja. Ispostavilo se da je čak i takav jadan, bedan i poražavajući srećan kraj za neke nedostižan.

Jer, šta su ljudi mogli u tim vremenima između ekskurzija, knjiga, priprema za prijemni, školovanja studenta, računa, propalih privatizacija, nikad dočekanih otpremnina i onih nesrećnih dvadeset hiljada što je svaki poslodavac nudio za 28 radnih dana mesečno? Mađije ne postoje.

Inflacija koja jede račune ostala je u prošlom milenijumu.  Struja koja nije bila isključena plaćena je pozajmicom zbog koje će danas neko ostati i bez struje i bez kuće.

Banke su nikle ko pečurke, država i poslodavci se pobrinuli da nam trebaju više nego kiseonik.

Nemaš para za račune? No sikiriki, uzmeš pozajmicu pa ćemo ti posle uzeti dve trećine sa penzije. Malo će ti ostati?Eno onolike pekare i građevine ostale prazne nema radne snage, biće posla i za penzionere samo ko hoće da radi.

Nerealni krediti odobravani šakom i kapom, a danas čujemo da su samo građani bili nedogovorni.

Neki i jesu. Mnogi čak i finasijski nepismeni. Neki su prosto hteli da se pruže više nego što mogu. Neki su eto verovali da za života mogu sebi jednu nekretninu  da isplate. Ali se desio horor svakog zaposlenog u našoj državi – bolovanje.

To je novi nivo igrice i zove se kako preživeti sa 60 odsto od plate.

Međutim, mnogi su samo bili saterani u ćošak. Sad ih iz tog ćoška na ulicu izbacuje država sa  bankama. Izvrnuli smo te naopačke, daj nam šta imaš, i mrš iz ove igrice za koju nisi sposoban. To je princip.

A kome idu ti stanovi? Nekim odgovornijim i vrednijim građanima, razume se.  Nekad su ti građani sasvim slučajno rođaci izvršitelja koji su obavili proceduru iseljenja. Nekad sasvim slučajno advokati  angažovani u tom procesu.

Na javim licitacijama u budžacima kafića beogradskog predgrađa pojaviće se ti vredni i marljivi ljudi dovoljno temeljni da saznaju za ove licitacije za koje niko drugi nije čuo. I zato što su bili vredni, bez problema će iskeširati 20 hiljada evra za stan koji vredi duplo više. A oduzet je zbog duga od šest hiljada evra.

Otmi od ovih bednika i podaj onim „snalažljivijima“. Eto tako trenutno izgleda pravda u Srbiji.

Dug je dug i treba da se plati. Nekim poštenijim i humanijim načinom svakako. Ali ga treba platiti. Osim u jednom specijalnom slučaju. Ako ste državno preduzeće.

Kad država „malo uleti“ da se stane na noge

Svi znamo da nije lako. I uvek dobro dođe da kane neki dinar ili evro sa strane da se pokrpe rupe. Ali Srbijagas na primer nema tetku u Nemačkoj da joj uleti kad je teško. Ali zato ima Vladu Srbije i novac građana ove države  da se malo potkrpi.

Država je pre dve godine ovom preduzeću „uletela“ sa 61,5 miliona evra iz budžeta da se izmiri dug Srbijagasa prema Nis-u koji je u većinskom vlasništvu Gaspromnjefta. Pri tom je i garantovala za to preduzeće kod domaćih i stranih banaka gde je Srbijagas takođe zadužena verovatno zbog odgovornog poslovanja.

Tako se potpomogla i Petrohemija kojoj je od države „kanulo“ 105 miliona dinara da bi se rešila „crta“  koju to preduzeće ima takođe prema Nis-u. I to su samo dva primera kada se za dugove preduzeća brinula država, a ne izvršitelji.  

Ako bismo uzeli na lokalnom nivou da računamo koliko je javno komunalnih preduzeća spašavala lokalna samouprava, takođe novcem građana, verovatno bi nam trebao nifelat pod jezik da nas ne strefi infarkt.

Dakle, novcem građana se plaćaju dugovi javnih preduzeća, dok ti isti građani upadaju u dugove zbog kojih će izgubiti krov nad glavom i koji će vrlo verovatno kupiti neki direktor upravo tako uništenog preduzeća.

Kakav krug. Kakva eksplozija mozga.

I šta je onda ostalo ljudima. Drugi ljudi. Njihove komšije. Oni koji su svesni da ih od istog scenarija verovatno spasila neka malo povoljnija okolnost u životu. Oni će stati ispred tih vrata jer više i nemaju šta mnogo da izgube.

A solidarnost i empatiju još uvek ne mogu da im zaplene. A to su vrednosti koje nas vraćaju u igricu.

Šta se zbog dugova zaplenjuje Novosađanima

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Saša Mandić

Saša Mandić

Član biblioteke, umereni zavisnik od društvenih mreža sa tendecijom ka ne toliko umerenoj zavisnosti. Volim život na ivici pun adrenalina pa mi pretrčavanja van pešačkog i probijanje rokova za vraćanje knjige nisu strani. Nemam televizor i cenim tišinu. Volim svoje ime jer zbunjuje ljude, a i dobro je u sučaju migracije u inostranstvo.

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš