Telo porodilje Ane B. (30) iz Vrčina za kojom se tragalo juče od podneva danas je pronađeno obešeno.
Ona je juče, nakon što je uspavala decu, izašla u bade mantilu iz porodične kuće, bez dokumenata, mobilnog telefona i od tada je trajala potraga za njom.
Ana se inače porodila pre dvadeset dana i imala je još jedno dete od dve i po godine.
To je sve što su za sada preneli mediji.
Međutim, čitajući komentare koji su se samo nizali, zabolela me je glava i povraćalo mi se i uplašila sam se i pobesnela sam zbog višedecenijske, zapravo viševekovne potrebe ljudi da svaku majku koja je digla ruku na sebe besramno nazovu “ludačom koja nije ni trebalo da rađa”.
A bilo je takvih komentara, uključujući i one “gde ćeš tako ćeri, ostadoše ti dece siročići”, zatim “svaka budala može da rađa”, “što si pravila decu, kad za njih nisi sposobna”.
Ovo je samo siže svih abnormalnih osuda tridesetogodišnje mrtve Ane.
Kao mogući razlog suicida navodi se postporođajna depresija koja je okuražila sve one žene koje su se porađale u njivi i nastavile odmah da kopaju, onima koje su u belom svetu bez ikakve pomoći rodile dvojke, pa nisu imale kad da “misle o tome kako im je”, onima koje smatraju da je postporođajna depresija razmaženost i “videla bi ti da si ko ja sa detetom od godinu i po bežala devet meseci u izbegličkoj koloni, bez mleka”.
Za početak napravili bismo ogroman korak kada bismo shvatili da postporođajna depresija postoji. Ona nije razmaženost, nije prenemaganje, nije odsustvo snage, nije “proći će te, sad si mama, sve je to šok”, nije potrebno da se porodite u ratnim okolnostima da bi se opravdala postporođajna depresija. Ne mora da se desi apokalipsa, da biste oseti postporođajnu apokalipsu u sebi.
Koliko još vremena treba da prođe da ljudi shvate da postporođajna depresija ne znači “sustigao te umor, ne spavaš, dojiš” već da odjednom buknu crne misli, strah od bebe, strah da ćeš da povrediš bebu ili sebe… da ne bi povredio bebu. Gde su klinički psiholozi? Razgovara li se sa porodiljom u prvim danima o njenom psihičkom stanju ili se sav razgovor svodi na izmlazanje mleka i grdnju ako joj to ne ide od ruke? Obraća li patronažna sestra pažnju na psihičko stanje porodilje ili se sve svodi na: Imate li mleka, bole li Vas bradavice, kako je pupčić, koristite li povidon jod…?
Niko ne spori važnost ovih stvari, ali je daleko važnije i za majku i za bebu da poseta obuhvati i procenu psihičkog stanja porodilje.
Slomilo me je nekoliko komentara u kojima su žene opisivale kroz šta su prolazile. Jedna među njima je rekla: Moj muž mi je stalno govorio, šta se prenemažeš, kod kuće si, odmaraš, bar ne moraš da ideš da radiš ko ja. Ili one koja se prisetila kako joj nisu verovali ni muž, ni majka, ni svekrva i da se iščupla samo zahvaljujući svojoj jakoj volji da potraži pomoć.
Nije retkost da porođenu ženu malo ko razume, i kad nije u postporođajnoj depresiji. Od nje se očekuje toliko toga, a tako se malo shvata kako joj je zaista.
Tužno je, o koliko je samo tužno pročitati da je jedna mlada žena pored svih ljudi oko sebe, uspavala svoju decu, izašla u bade mantilu i obesila se… šta god da je razlog.
Koliko je tužno da danas, kada bi trebalo da smo odmakli u saznanjima, imamo gomilu zatucanih muževa, zatucanih svekrva, komšija, strini, ujni… koji “ohrabruju” sa vrata: Proći će te, sad je tako, proći će!
Šta je tako? Umor? Bolne dojke? Plač? Nenaspavnost? Krv među bedrima? Bolna rana?
Šta je sad tako? Šta će proći i kako će proći ako porodilju pritiskaju suicidne misli i strahovi koje nema kome da kaže jer je već u startu sasečena sa “sve je to normalno za porodilju”
Šta ako porodilja uopšte nije u stanju da iskaže šta oseća? Šta onda? Ko će da joj pomogne, oni koji su je sveli na dojke, na mleko, na “tako je i meni bilo”, na razmaženost, na “idem ja na posao, cimni ako nešto treba”?
A treba, na prvom mestu razumevanje stanja u kom se nakon porođaja nalazi žena, a zatim i poznavanje postporođajne depresije u koju žena može da upadne da bi joj se moglo na vreme pomoći.
SIMPTOMI POSTPOROĐAJNE DEPRESIJE
Plačljivi ste i tužni, teško se koncentrišete, anksiozni ste, stalno menjate raspoloženja, povlačite se od rodbine i prijatelja, stalno imate osećaj krivice, smanjen ili pojačan apetit, panični strah da ne možete da vodite računa o bebi ili da će te je povrediti, stalne negativne misli…
Strasne stvari,kao drustvo smo zakazali!
Znaci moja supruga ima jos posporodjajni sindrom iako je rodila sina pre šest godina…
Onda jednistavno boluje od klasicne depresije, a ne postporodjajne. Nije depresija rezervisana samo za porodilje.
To se leci,ali treba potraziti pomoc lekara,a ne gledati svoju zenu kako se muci sest godina.
Postporođajna depresija nije isto što i klasična, možete pročitati više o tome koje su razlike.
Ne, već verovatno pati od klasične depresije i anksioznosti. Umesto što se ovde šalite na njen račun bolje joj pomozite da ne prođe kao Ana.
Prošla sam kroz PPD, i bilo me je beskrajno sramota da priznam da mi treba pomoć. Želela sam dete i smatrala da sam, sa 31. godinom, 100% spremna.
“Sto places sad, pa nisi vise trudna! Dokle ce to da traje?!”
Ne mozes da kontrolises emocije, stalno places, stalno crne misli…
“Sve se to prenosi na bebu!”
Onda ti je dete nervozno i stalno place. Ne znas kako da pomognes njemu, ne znas kako da pomognes sebi, a od tebe se ocekuje sve.
Gledas u ranu, kad ce da zaraste, jer “On ima potrebe”, kako to izgledas? Kad ces moci da mu udovoljis? Da mu budes lepa? A onda ga pronadjes kako se samozadovoljava pa se osecas jos ruznije, prokletije, jer ne mozes da budes dovoljna. Postala si nista. Jedno veliko nista. A odgovor: pa zar treba da idem napolje da nadjem nesto konkretnije? To je samo oslobadjanje od stresa.
A ko ce tebe majko da oslobodi? Boris se sa ranom, iskidanim bradavicama, detetom koje place. Moras da dojis jer to znaci da ce dete biti zdravo, moras da istrajes, moras moras moras……. gajis necije unuce, pa ona zna bolje od tebe! Njena deca su………………,
I onda misli u krug: Nisi dobra, nisi dovoljna, ne mozes a moras. Treba ti zagrljaj, a sama si. Ne zele da te razumu, ne zele da cuju. Oni su mogli, zasto ti ne mozes?
A to je mali delic…
ovo je vreme otudjenosti… prva dva meseca nakon sto dobijes dete je kriticno, za tebe samu i tvoje samopouzdanje i mesto u ovom svetu, a zatim i za sve tvoje odnose sa bliskim ljudima.
Ko ne razume zenu sa suzama u ocima neka zagrize svoju jezicinu i nek ne komentarise! Ako ne mozes da pomognes, nemoj da odmognes!
I ako nemas nista lepo da pruzis, bolje se okreni i idi od nje.
Samo oni koji zaista vole su ostali uz svoje zene i ulozili svaki atom da razumu, podrze, vole.
Stisli su svoje ja i bila je bitna ona!
Slava tim muskarcima. Cuvajte se svi. Ne dozvolite da neko jos dozivi ovako tuznu sudbinu kao Ana.
Nek se nikom ne desi…………….
Rasplakala si me jer ovo sam ja pre nekoliko godina sve od prve do zadnje reci. Divno si rekla veliki naklon…
Tužna tema, ali bravo za tekst…
Teska i tuzna tema ali odlicno napisan tekst.
Pa nije valjda zena sama kriva sto je izvrsila samoubistvo ,krivi su svi ostali koji joj nisu pomogli . Ni jedna majka ne bi ostavila svoju bebu samu . Zao mi mlade mame sto nece biti tu da cuva i voli svoju decu. Svi vi koji ostavljate ruzne komentare sram vas bilo
Davno sam shvatila da muškarac ne može da shvati šta žena preživljava tokom trudnoće, za vreme porođaja i u periodu babinjara. Ne mislim da neće, prosto ne mogu, naravno sa izuzecima kojih ima sve više i hvala njihovim mamama :-).
Kada pročitam zlobne komentare „jakih, svemogućih“ žena pomislim- žene je ženi najveći neprijatelj.
Nasi ljudi su pravi kromanjonci. Lecena sam od depresije…ne porodjajne..i ono sto sam dozivljavala je neverovatno. Niciju pomoc nisam trazila a pljuvali me. Lenstina..iako sam radila. Kmezava. Za nista. Umisljeni bolesnik dok pravi umiru itd. Sad, kad imaju mentalnog bolesnika u porodici..a taj ili ta treba sa se uda ili ozeni…onda prepoznaju i te kako. Sakrivaju da bi vencali takvu osobu. Kasnije, kad krenu ubistva svi se cude. Bio je tako dobar. Kad je depresija u pitanju, nema pomoci. Zaostali narod, dzabe.
Prosla sam dva puta kroz to. Oba puta sam naisla na zestoko nerazumevanje od strane bliskih ljudi. Jedino ko me je razumeo bio je suprug i svekrva. Od zaove jos dok sam bila u bolnici dobila sam takvu govoranciju jer je ona majka troje dece i nije to dozivela a ja sam jedna razmazena nula od majke koja gleda samo svoje du*e. U tom trenutku sam se nacisto slomila. Nisam znala odakle mi toliko suza da isplacem. Pomislila sam da je u pravu i da sam sebicna. Sad kad vratim film znam da sam vrlo jaka zena jer sam potrazila pomoc, trudila se da mi bude bolje zbog dece, zbog sebe, a da je moja zaova jedna vrlo losa i bezosecajna osoba. PPD ne bih pozelela ni naigorem neprijatelju. Svim zenama koje se bore protiv tog zla zelim svu srecu i saljem puno ljubavi!!!
Odmah nakon porodjaja mi je umro otac od Korone. Haos u glavi,haos u dusi. Mala beba,jos jedno dete. Nisam stigla ni da se isplacem kako treba. Mnogo mi je znacila podrska supruga. Mislim da od okoline i porodice mnogo zavisi kako ce zena proci kroz taj prvi period. Lepo je doneti novi zivot na svet. Ali slozice se svaka zena da je taj period prilagodjavanja,rana,pocetak dojenja,nespavanje,jedan ogroman stres. Da pored patronazne iskreno treba i jedan dobar strucnjak,koji ce reci zeni sta je ocekuje. Da su samo u filmovima zene par dana nakon porodjaja ful sredjene,odmorne,zadovoljne,a deca ususkano spavaju. A ne da zena misli kako gresi u svemu i kako se samo ona ne snalazi u takvoj situaciji.
Bravo Jovana na tekstu! Samo majke koje su prosle kroz PPD znaju da je to nesto sto nikada ne biste pozeleli ni jednoj majci…
Nista mi teze nije bilo nego biti sama sa sobom (svojim crnim mislima) i svojom malom bebom…
Pu pu pu ne ponovilo se…
I da, zene, potrazite pomoc… Odite same kod psihoterapeuta, prestanite da dojite (znam tesko je), ne morate nikome da kazete ako vas je sramota… Ali niste same… Mnoge su to prosle, mnoge kroz to jos uvek prolaze… Ali postoji lek, samo se obratite strucnom licu…
Ne prolazi depresija za mesec dana, trebace vam vremena… Ali morate da pomognite sebi da biste uzivale u svojoj bebi…
Dotični komentatori, a posebno ‘komentaruše’ nisu u životu knjigu pročitali, nikome pomogli a i svoju decu ničemu naučili. Nažalost, čine većinu ovog društva.
Bila sam u ppd i teško je koliko god drugima to bilo smešno, zato drage buduće mame, morate same brinuti o sebi jer drugi očigledno ne shvataju ozbiljno ni trudnoću ni porođaj, a godpođe što rađaju na njivi pa čim se porode odmah traže motiku jer im je draže uzeti nju u ruke nego bebu nek ućute više.