Novembar je prešao iz škorpije u strelca, što znači da smo već zakoračili u novogodišnje praznike. Ono što je siptomatično i već uobičajeno jeste prikupljanje pomoći za one koji su manje srećni od nas.
Za decu, ostavljenu od onih čija je osnovna obaveza da nikada ne odu. Za one koje je život svega lišio. Za one koji su pogrešili i plaćaju za svoje grehe na nekoj klupi u parku, pokriveni dnevnom štampom.
Privrednici (oni koji se boje Boga ili karme) odvajaju od svog profita , razne organizacije i pojedinci podižu svoju vojsku empatičnih kako bi zajedno, koliko ko može, učinili nekome kome niko drugi neće, praznike prazničnim, a ne tužnim i oskudnim.
I ovo jeste doba godine u kojem treba da se divimo onima koji su odvojili svoje vreme kojeg svakako nemaju dovoljno da budu svetlo u nečijem mraku. I toplina u nečijim novembarskim i decembarskim hladnoćama.
I ne može da vas ne ponese ta volja plemenitih koji iz raznih razloga čine dobra dela. Da pomenem samo da smo mi koji ih hvalimo i nadamo se da ih čeka neko mesto u raju odmah do najlepših plodova rajske bašte, svesni da ih vuku razni motivi.
Neko pomaže da umanji grehe, neko da kupi carstvo nebesko, neko opet da da najbolji primer svojoj deci, a neko čiste duše od koje ne može ni makac jer je svuda sa sobom nosi.
Ipak, ne treba to vagati. Delo se vrednuje. Motiv je nebitan.
Sećam se reportaže u kojoj je Seka Aleksić dala novac da se deci bez roditeljskog staranja sredi fasada kuće u kojoj borave i kupe novi kreveti i paketići za svako dete.
Belosvetski “savesni građani” nepomagači nijednom stvoru sa kojim nisu u bliskom srodstvu, svoju mogućnost da trućaju po društvenim mrežama iskoristili su da pljucnu po pomenutoj pevačici jer ONA SE SNIMALA, AKO JE HTELA DA UČINI ZAŠTO NIJE U TIŠINI.
A realno, koga boli uvo jel u tišini, pred kamerama, pred svetom i polusvetom. Na kraju dana ONA JE POMOGLA.
Donela je nadu da to što si dobro dete jeste dovoljan razlog da budeš nagrađen. Da to neko primeti. I bude pošten prema tebi.
Donela je ono što sva ta bedna piskarala za vreme ovih praznika neće ni za dva života. A mogli bi.
Zato, u ime svih pevačica koje daju svoj novac, u ime svih sportista koji iz prelepih svetskih metropola dolaze u svoje selo da plate račune ljudima koji kupuju na crtu, u ime svih nastavnica zumbe i jazz baleta koje koriste objekte koje uredno plaćaju jednom mesečno da bi u njima dobri ljudi doneli igračke i hranu za druge dobre ljude i razvoze svojim automobilima sve to o svom trošku, u ime žena koje u Novom Sadu prave hranu da nahrane gladne, sa puno ljubavi i šoljom emocija u svakom receptu,
PRESTANITE DA IH KRITIKUJETE.
Prestanite da raspoređujete tuđ novac i govorite u kakvom ambijentu i kojoj ilegali će ga dati. Prestanite da ostavljate komentare da to rade zbog slave. Prestanite da ih kunete, brojite njihove automobile i nekretnine.
Prestanite da pljujete po onima koji daju a vi sedite kod kuće, među buljama i stvarima koje ne nosite, bacate hranu koju niste pojeli i kuckate po telefonu u nameri da nam otvarate oči.
Umesto toga svoje otvorite. Pogledajte, iako vam nije data širina, dalje od preispitivanja. Pogledajte dalje od neverovanja da je neko nekome pomogao jer je dobar i čestit. Pogledajte dalje od svoje siromašne duše.
Ostavite ljude i divite im se. Zahvalite onome u koga verujete i kome se molite što oni postoje. Zamislite da smo na ovom svetu sa vama takvima zaglavili. Zamislite da imamo samo vas koji nećete pomoći.
Zamislite decu u domovima koja su napuštena jer su bila višak nekog ženi ili čoveku. Zamislite njihove oči bez Seke Aleksić, fudbalera , trenera jazz baleta, žena kuvarica koji prave privid Deda Mraza…
Jeste li zamislili?
Jel vam jasno sada koliko bi mračan bio njihov svet?
Jer vi, loši ljudi, nećete biti svetlost.
Toj deci ne treba vaša sumnja. Treba im Deda Mraz…Koji bez ovih spremnih da daju svoje neće doći.
Dodaj komentar