Srbija je zemlja gde ministar policije preti građanima hapšenjem i ‘darivanjem’ po šest meseci robije za sve one kojima se pronađe makar jedan džoint tokom čuvenih ‘rutinskih kontrola’, ali je, takođe, Srbija i zemlja u kojoj predsednik države javno relativizuje krivicu čoveka koji je uhapšen kao vlasnik najveće plantaže marihuane u Evropi.
Dok ministar preti, a predsednik brani, neki ljudi imaju problema sa zdravljem zbog čega pokušavaju sve kako bi se izlečili ili makar ublažili simptome različitih bolesti. Ti ljudi nisu mafijaši, nisu članovi udruženih kriminalnih grupa, ne drže obezbeđenje po beogradskim klubovima i ne prave od konkurencije ćevape iz Ritopeka. Njihov moto je bolje ilegalno živ, nego legalno mrtav.
Ovi ljudi su žrtve sistema, vrlo starog izbornog tela koje svojim neznanjem diktira kako bi ta famozna ‘moderna Srbija’ trebalo da izgleda. Na ovim ljudima, koji godinama muku muče sa bolestima, sa rizicima odlaska u zatvor ili teškim terapijama koje ne daju željeni efekat, trenira se strogoća i pravna država.
Za Koluviju, dobrotvora manastira Hilandar iza kojeg “stoje mnoga sveštena lica”, kako reče Vladimir Đukanović, može se pronaći neko kompromisno rešenje jer je očigledan politički interes vlasti. Relativizacija se najbolje ogleda u rečima predsednika kako nisu u pitanju tone kokaina, već tona marihuane, koja možda uopšte i nije njegova.
Dve godine u pritvoru za dobrotvora novoosnovane eparhije pazovsko-jovanjičke i onda uslovna sloboda uz nanogicu. Ne sme Koluvija iz stana, a taman se lepo navikao na pritvor gde su mu se policajci sami izvinjavali što ga nevinog drže zatočenog, naravno, čim nema nekoga od nadređenih.
I eto, dok izvršna vlast sumnja u čast i poštenje sudske, u Srbiji izgleda da nema sumnje da su ljudi sa nekoliko biljaka koji samostalno prave ulje od kanabisa najopasniji deo našeg društva. Oni su ciljna grupa tužilaštva i inspektora, dok o ‘krupnim ribama’ ima ko da brine. Da, znam da ste iz prve pogodili o kome se radi. To je prvobranilac sa Andrićevog venca.
Nataša Brašić je zbog uzgoja biljaka, ali i svog aktivizma u pravcu legalizacije marihuane u medicinske svrhe osuđena na četiri i po godine zatvora. Ona je u najstrožem pritvoru provela celih godinu dana, da bi joj pritvor bio produžen na još godinu uz pomenutu nanogicu.
Sud joj je zamerio i zbog organizacije tribina, marševa i koncerata koji su za cilj imali legalizaciju, što joj je u presudi uzeto za otežavajuću okolnost. Udruženje IRKA je pre godinu dana objavilo nezvaničnu informaciju da svaki sudija Osnovnih sudova u Srbiji ima oko 20 slučajeva nedeljno vezanih za posedovanje ili sadnju kanabisa. Da li su ljudi koji kanabis koriste za lečenje sebe i svojih najbližih, u zemlji koju izjeda korupcija, kancer i mafija, zaista najopasniji deo društva?
Nataša je nakon smti majke od kancera odlučila da u bašti, iza kuće, posadi oko 500 biljaka marihuane kako bi pravila ulje, smatrajući da će na ovaj način pomoći ljudima koji nemaju novčanih sredstava da isto nabave. Sud je utvrdio da ona ulje kanabisa nije prodavala, već poklanjala siromašnijim ljudima koji su potraživali ovaj, našim zakonima, još uvek nepriznati lek.
Ujedinjene nacije su na osnovu preporuke Svetske zdravstvene organizacije u decembru 2020. godine uklonile marihuanu sa liste najopasnijih droga, na kojoj se između ostalih nalaze kokain, morfin, opijum, metadon i heroin. Svetski stručnjaci i aktivisti su tada redom izjavljivali kako je ovo veliki korak u legalizaciji marihuane širom sveta, pre svega u medicinske svrhe.
Natašin primer nije usamljen, a u javnosti su se pojavili i primeri Miloša Matejića iz Smedereva koji je osuđen na tri godine zatvora za 11 biljaka koje mu je policija pronašla u porodičnoj kući. Matejić je otac petoro dece, a zbog problema sa jetrom, kao i zbog neefikasne terapije prepisanim lekovima, odlučio se na samopomoć uljem od kanabisa. To ga je u Srbiji koštalo slobode zbog čega su njegova deca prepuštena teškoj sudbini bez oca koji je morao u Zabelu na izdržavanje zatvorske kazne.
Takođe, Dragoljub Mrđić uz Beograda je “zaradio” tri i po godine zatvora zbog uzgoja nekoliko stabljika marihuane. Njegov motiv bio je ublažavanje posledica epilepsije. On je priznao da je marihuanu prvo pušio, a kada je prešao na korišćenje ulja, simptomi ove bolesti su gotovo iščezli.
Problem u Srbiji je u tome što pravosudni sistem ne prepoznje razliku između ljudi poput Nataše, Miloša i Dragoljuba u odnosu na narko dilere poput Darka Šarića ili Predraga Koluvije. S obzirom na izrečene presude, nameće se zaključak da je isplativije i logičnije baviti se trgovinom narkotika u srazmeri od po nekoliko tona, od gajenja nekoliko biljaka bez komercijalnih motiva kojima će se bolesni ljudi lečiti kako bi bar malo ublažili zdravstvene tegobe.
– Naše zakonodavstvo i krivični zakonik apsolutno ne pravi razliku, tako da su ovi ljudi procesuirani poput prodavaca opojnih droga – kazala je advokatica Dragana Vukićević Adžić, pravna zastupnica Dragoljuba Mrđića, za BBC.
Ovi ljudi nisu imali privilegiju da o njihovom slučaju govori lično predsednik Republike, da ih brani visoki funkcioner SNS-a i advokat Vladimir Đukanović, a naročito ne da se snima i na telelviziji prikazuje višesatni intervju u kojem će se predstaviti kao pravoslavci, veliki Srbi od kojih je UDBA napravila narko dilere.
Oni su u surovom kapitalističkom sistemu prepušteni samo sebi, a na putu opstanka često im stoji matična država koja ne razaznaje kriminalce od očajnika koji samo žele da sami biraju način na koji će se lečiti.
Ustav i zakoni ove zemlje lepo su sastavljeni u prilog mantri kako smo svi jednaki pred zakonom, ali neki su mnogo jednakiji i zato čuvajmo se od sopstvene zemlje, od ministara i policije jer se, nažalost, od prisustva uniformi već dugo ne osećamo bezbednije već najčešće poput plena i lovine koja moli nebesa da je njen dželat nije uočio u ovoj lepoj preriji zvanoj Republika Srbija.
Za kraj, smrt dvogodišnjeg Lava Popovića ide na dušu zakonodavcima koji su svojim nečinjenjem zaslužni za uskraćivanje ono malo nade u izlečenje koje obolele nagoni da se ne predaju i nastave borbu iako su vrlo često u bezizlaznim situacijama.
“Prti Bee Gee” prži o našoj stvarnosti, svi znamo ko je Visoki u pesmi “Državna kombina”
Dodaj komentar