Ne mogu sad da brojim, ali čini mi se da u poslednje vreme deca često ispadaju kroz otvorene prozore koristeći popularno nazvan “momenat nepažnje”. Isto to se dogodilo danas na Miljakovcu kada je dete starosti godinu i po dana palo sa drugog sprata vrtića kroz otvoren prozor koristeći, po priznanju vaspitačice njen “momenat nepažnje”. Visina sedam do osam metara. Drugi sprat kuće adaptirane u vrtić.
Dete je dobro. Urađen je skener i sve potrebne pretrage, rekao je otac deteta kada je došao u vrtić po njegov ranac.
I sad zamislite kako idite po taj ranac u kom je možda omiljena igračka (neka patetike) vašeg deteta kog ste ostavili na čuvanje vrtiću koji vam je za to uzeo novac. I umesto da uzimate dete u zagrljaj, dete leži u Tiršovoj jer nije zapelo za stepenik i odralo bradu, već je ispalo kroz otvoren prozor sa osam metara visine. Popelo se na sto postavljen uz prozor i ispalo, na beton. Na beton.
I zamislite da je podleglo povredama. Da ga za dva dana sahranjujete. Mali, beli kovčeg. Svoje dete koje ste dali nekom, pardon platili nekom da ga čuva dok vi radite. Nema ga više. Otišlo u vrtić, vratilo se nije. Ostao samo ranac sa omiljenom igračkom.
Da li biste onda pisali ove sulude komentare koje čitam celo jutro: Pustite vaspitačicu na miru, svakom može da se desi. Ili: Ona sama čuva njih 30, stavite se na njeno mesto. Ili: Svi mi koji imamo decu, znamo šta sve može da im padne na pamet u par sekundi. Ili: Ljudski je grešiti.
Halo, pričamo o detetu, znate ono krv, srce, okice, noge, priča mama, tata, voli, oseća, živi, živo je. Ne pričamo o papuči. O plišanom medvedu. O drvenoj kocki. Gumenoj patki koja će ispustiti prilikom pada jedno kratko kva. Pričamo o detetu. Živom biću. Koje ima svoje potrebe. Svoje nagone. Svoje pokušaje da se popne i nagne se kroz prozor. Dete nema pet godina pa da zna šta je otvoren prozor, dete ima godinu i po dana.
Momenat nepažnje se uz pomoć “svih svetih” nije završio smrću deteta.
Šta bi bilo da se to dogodilo?
Da li bi odgovarala vaspitačica? Onaj koji ju je zaposlio? Onaj koji je zarad novca napravio ogromnu grupu? Koji je popeo vrtić na drugi sprat? Koliko bi godina koštala njihova odgovornost ili bismo i tada trubili “svakom se dešava”.
Ne sme da se dešava. Nikada. Nikome. Da mu dete ispadne zbog “momenta nepažnje” kroz prozor.
Zatvori prozor.
Prozor zatvori.
Skloni sto od prozora. Skloni stolicu.
Napusti posao. Prijavi gazdu ako je stvorio nedopustive uslove za rad u vrtiću. Ako ti pada pažnja, ako ne možeš, ako si pod pritiskom. Sve je bolje od osećaja krivice koji vaspitačica sada nosi, sve je bolje od nečije, ne daj bože, smrti na duši.
Masa se raspizdila pa upliće u čitavu priču roditelje, kažu “šta dete od godinu dana radi u vrtiću, gde su babe?”. Malo mi je sad glupo da ovde pišem da nemaju svi babe, da neki imaju, ali kao da nemaju, da neko mora da radi, da nema svako pomoć, ni u vidu ručka, a kamoli čuvanja osam sati deteta. Kakve, majke vam, roditelji imaju veze sa ovom nezgodom, neke babe, žive ili mrtve, ili nezainteresovane, poslovi, radno vreme, finansije.
Da li je realno da smo postali toliko ludi da pad deteta sa drugog sprata vrtića pravdamo sa “svakom može da se desi”. Okej, pretpostavljam da to pišu oni kojima deca ispadaju svako malo, ali zato kad vodinstalater uzme novac a ne zategne ventil dobro u stanju su da mu piju krv jer “ne može to da se desi”.
Nedavno kad je dete ispalo majci kroz prozor, takođe je bilo previše onih koji su je pravdali, pišući možda je bila umorna, možda je samohrana majka, iscrpljena, možda je imala nekih problema, to je sekund. Ljudi moji, nije dete zapelo za tepih, već je ispalo kroz prozor.
Baš zato što je sekund, otvara se osam očiju, da do tog kobnog sekunda ne dođe. Zatvori prozore, pa imaj muku. Skloni sto od prozora, pa budi iscrpljen. Ne mogu sve stvari da se iskontrolišu, padne dete na stazici, trčalo, sa bicikla, rolera, ali nema potrebe da padaju iz vrtića, sa osam metara, na go beton kada prozor može da se zatvori, kada znaš da ti je posao da čuvaš decu, kada znaš da je neko za to morao da izdvoji novac, neko ti je poverio svoje dete, neko ti veruje (po – verenje), možeš da odeš ako uslovi nisu normalni za rad, da nađeš nešto drugo, da pečeš pljeskavicu, ona može samo da zagori, ali dete…
…
Ko nije đaku prvaku oprao kosu, odsekao nokte i kupio lančić, nikakav je roditelj
Dodaj komentar