Shvatam kako stvari funkcionišu sa promenom – pokreneš se. Mada ne mora uvek da bude tako. Nekad možeš da se pokrećeš godinama, a stvari se menjaju na gore.
Da ne dužim, izašla sam na izbore. Povela sam dete da mi pravi društvo, da je malo upoznam sa glasanjem i izgledom biračkih mesta, nešto manje sa ljudima koji se uspaljeno šetkaju unaokolo, stalno nekoga zivkajući, promatrajući, malo je mesto, oko 15 časova nije bilo nigde nikoga.
Imale smo punu pažnju na biračkom mestu. Detetu je sve to bilo zanimljivo, meni je bilo mučno jer ne znam koji su mi ovo već izbori u životu i lica ljudi koje gledam već decenijama.
Najiskrenije povraća mi se kada se približim svom biračkom mestu, iako jelte dolazim sa ubeđenjem da učestvujem u izboru svetle budućnosti za svoju porodicu, i šire.
Kažu, to je građanska dužnost. U redu. Ispunila sam je, ali mi se sad još više povraća jer sam prešla preko naslova i opet čitam isti cirkus kao svaki put: pobili se, pretio, pretila, neregularnost, paralelni spiskovi, glas dve hiljade dinara bla bla bla.
Zar ne možemo da budemo civilizovani? Zašto uvek sranja, zašto kršenje pravila (kakvo glupo retoričko pitanje), mrzim tu napaljenost ko na derbiju, očekujem baklje posle 22 časa, užičko kolo u zatvorenim i otvorenim prostorijama, neku krv u kapljama ili potocima daleko bilo.
Za šta glasaš? Pitala me je ćerka. Zaboravila sam da će pasti ovakvo pitanje.
Glasam za ljude koji će biti na vlasti.
Šta to znači?
Da oni odlučuju mahom kako ćemo da živimo.
Kako misliš?
Lepo. Donose odluke, sprovode ih. Zato je važno da izaberemo one za koje mislimo da će to da rade najbolje.
Iskreno, nisam sigurna da sam ikada glasala za nekoga iz razloga što mislim da je mudar, ispravan, da će zaista učiniti da bolje živim, već da bih sklonila nekog zbog koga loše živim. I to mi se ne sviđa. Slab izbor, majku mu, godinama. Sve nešto na isti fazon.
Posle sam ćerki, prestrašena ovom svojom rečenicom da naš život zavisi od vlasti rekla, da zapravo kako ćemo živeti najviše zavisi od nas (dete je zaboga), jer ako nam nije dobro onda menjamo, ako ne uspemo odemo, spakujemo se na neko pusto ostrvo gde su samo ovce i vetar.
Dopao joj se odgovor, posebno što je imala za domaći da nacrta ovce. Mislim i ovde ima dosta ovaca ali stvar je u onome ko ih šiša i činjenici da one to dozvoljavaju samo zato što su navučene na seno dato uplatom na žiro račun.
Iskreno, danas je dan siv. I nebo, i ovako. Srećan je čovek koji ne mora da se oko ovakvih stvari koje se nazivaju “demokratija” mnogo uzrujava. Nije nahuškan, napaljen, nije kupljen ili prodan.
Kroz prozor vidim psa, neki mešanac, liči na nemačkog ovčara, deca su mu dala ime Medo. E taj Medo, njega recimo boli dupe za izbore. Leži na mokroj travi, glođe neku kost, malo podigne uši kad neko prođe, i to je sve. Posle će da nađe neko suvlje mesto da prespava.
Njegov opstanak zavisi od njegovih sposobnosti, ne od izabrane vlasti i to koliko god zvuči zastrašujuće, zapravo rasterećuje.
Ja sam odabrala da bez obzira šta se desi nakon moje obavljene građanske dužnosti, ja budem Medo koji će učiti ćerku da bude isto kao Medo, jer moraš za sebe da se boriš, da ne dozvoliš da ti ispiraju mozak, da te kupuju, da obaraš cenu,da uopšte imaš cenu, da se srozavaš, da imaš idole zbog kojih bi se pobio, da jedeš sendvič a ne jede ti se, da mlatiš zbog posla ponizno glavom nekom neškolovanom direktoru, da slušaš kako ti neko govori mačko jer strah te da izgubiš posao.
Tako ne ide. I tome se ne priklanjaš, to menjaš, a ako ne uspeš u promeni, onda ne puštaš da ti od takvih zavisi život, već ga uzmeš u svoje ruke ili ako se držimo Mede, u svoje šape.
Dodaj komentar