Slobodankina kuća zbog obilaznice se urušava, nema struje i vode, a na problem niko ne reaguje

Izgradnja auto-puta ne donosi baš svima prosperitet i svetliju budućnost, a političari od Srbije sve češće prave zlu maćehu koja nemilosrdno odbacuje slabije potomke. Od ove države se ili uzima i otima ili, pak, se neprestano daje, a zauzvrat dobija jako malo ili najčešće ništa.

Šteta, lepa zemlja na kojoj vegetira trula država.

Priča Slobodanke Miletić samo je jedan od mnogobrojnih primera koji dokazuju koliko je “važan” pojedinac vlastima u Srbiji. Pojedinac, individua koja vodi miran život, ne ugrožava i ne uznemirava nikoga jednostavno nije ekonomski niti reklamno isplativ subjekt, a ukoliko se kao Slobodanka nađe tik kraj obilaznice „brže, jače, bolje“ onda automatski postaje kolateralna šteta.

Njena kuća skoro pa se urušila zbog izgradnje oiblaznice oko Beograda, međutim rešenjem koje je potpisao Zoran Babić, nekadašnji direktor Koridora Srbije u čijem CV nedostaju čuvena dva minuta kada se „nebo otvorilo“ na naplatnoj rampi Doljevac, odlučeno je da Slobodankina kuća na sred puta nije predmet eksproprijacije.

Žaklina Tatalović, novinarka N1, napravila je prilog iznevši u javnost problem u kojem se našla žena kojoj niko ne želi da pomogne i na čije apele niko od nadležnih ne reaguje. Ona je „zarobljena bez struje i vode, u prašini i buci sa kućom koja je totalno ispucala“ kraj buduće petlje i obilaznice, a niko iz vlasti se nije potrudio da problem reši na jedan humani način.

Slobodanka Miletić još 1992. godine dobila je rešenje za preseljenje jer je tadašnjim planom predviđeno da će ovaj put proći kroz njenu kuću, ali svedoči da je tih godina počeo rat zbog čega su radovi prekinuti. Sadašnje vlasti imaju tragikomičan odgovor kada se Slobodanka pozove na to rešenje.

– Ko će to pronaći, to je bilo pre 30 godina – citirala je odgovor nadležnih Žaklina Tatalović.

Ona zbog ovog rešenja od pre 30 godina nije ulagala u renoviranje i neko veliko održavanje kuće, jer je očekivala da se u jednom trenutku mora preseliti sa predmetne lokacije. Međutim, lično je Babić je svojim potpisom odlučio da pređe preko nekadašnjeg rešenja kao da ga nikad bilo nije.

Opština je negirala odgovornost prebacujući je na Koridore i njihovu apsolutnu nadležnost, a niko nije preuzeo odgovornost za unutrašnju eroziju Slobodankine kuće čiji je život ugrožen i u opasnosti zbog posledica velikih radova u neposrednoj blizini.

Ekonomski tigar nije mogao da preduzme na sebe tako veliki teret da obezbedi jednu ženu u jednoj ovakvoj situaciji gde je samo neophodno izaći u susret ljudskom biću. Obraćala se Slobodanka i Zaštitniku građana, kao i predsedniku Srbije, čoveku koji obično rešava i moguće i nemoguće radi političkih poena, ali ovoga puta odgovor njegovog kabineta bio je – NISAM NADLEŽAN.

Čudo se dogodilo i to baš u slučaju Slobodanke Miletić.