Ministarstvo spoljnih poslova Srbije uputilo je protestnu notu Hrvatskoj zbog, kako prenose srpski mediji, „najgrubljeg mešanja u izborni proces u Srbiji, kao i sve učestalijeg neobjektivnog izveštavanja o unutrašnjim političkim prilikama u toj zemlji“.
Drugim rečima, vremešni četnik Aleksandar Vučić nije zadovoljan načinom na koji hrvatski mediji pišu o njemu. S obzirom na to da je reč o susednoj državi, ovaj prilično bizaran gest ipak zahteva nešto sadržajniji komentar, umesto da mu kažemo da nas za njegova osećanja, da prostite, baš briga, piše Goran Vojković za Index.
Ratni huškač Aleksandar Vučić
Ako posmatramo istoriju bivše Jugoslavije, Aleksandar Vučić je jedan od onih koji su najbolje iskoristili tuđu nevolju i najviše profitirali na tuđoj nesreći. Nema mesta na kojem nije bio i na kojem nije huškao i pozivao na rat, krv i osvetu.
Taj obrijani četnik iz Šešeljeve Srpske radikalne stranke posetio je 1995. godine tada okupiranu Glinu, gde se „proslavio“ govorom u kojem je okupljenima obećavao da Srpska Krajina i Glina nikada neće biti Hrvatska.
Pre desetak godina pojavio se i pomalo mutan snimak Aleksandra Vučića sa Šešeljem na srpskim položajima iznad opkoljenog Sarajeva. Na njemu Vučić pokušava da se skloni iz kadra, dok mu se u ruci vidi puška.
Ne, nije to sve. Kamere RTS-a zabeležile su i njegov govor u Narodnoj skupštini Srbije 20. jula 1995. godine, samo nekoliko dana nakon pada Srebrenice i početka genocida, kada je Vučić pretio pred mikrofonima: „Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana.“
Onda se neki Vučićev ćata uhvati pisanja protestne note Hrvatskoj jer, eto, hrvatski mediji neobjektivno izveštavaju o Vučiću. Kao da sada neki hrvatski činovnik može da pozove urednike i kaže im da pišu drugačije. Da malo pripaze, jer je Aleksandar „iznenađen i uvređen“.
Vučić možda ne razume šta znači nezavisno novinarstvo
Na prvi pogled mogli bismo da kažemo da Vučić ne razume da hrvatski mediji ipak pišu onako kako se autorima i urednicima prohte. Da neki ministar ovde može da bude besan zbog objavljenog teksta, ali da iz toga ne proizlazi pravo da određuje šta će novinari sutra pisati. Međutim, bilo bi prilično naivno pretpostaviti da Vučić to ne razume. Razume on to veoma dobro. Upravo mu zato takvi mediji i smetaju.
Da budemo pošteni prema kolegama u Srbiji, tamo postoje novinari koji svoj posao obavljaju uz veliku ličnu hrabrost. Postoje redakcije koje se ne dodvoravaju vlastima i koje uporno objavljuju ono što bi vlast najradije sakrila. Upravo zato trpe pritiske, pretnje i napade. Njihovo postojanje za Vučića nije potvrda da sistem funkcioniše. Oni su smetnja koju sistem još nije uspeo da ukloni.
Ova nota zvuči poznato
Pogledajmo podatke. Prema indeksu slobode medija Reportera bez granica za 2026. godinu, Srbija se nalazi na 104. mestu među 180 država i teritorija, a poslednja je među 40 zemalja koje ta organizacija svrstava u područje Evropske unije i Balkana. Ista organizacija je u avgustu upozorila na nekoliko novinara iz Srbije koji rade iz egzila. Ljudi napuštaju sopstvenu zemlju kako bi mogli da se bave novinarstvom jer im je bezbednost ugrožena.
Evropska federacija novinara je u julu upozorila na najmanje 38 dokumentovanih policijskih napada na novinare od početka 2025. godine. Dakle, novinare ponekad treba štititi i od onih koji bi trebalo da ih štite. Pritisak se pritom ne završava na novinaru. Evropska federacija novinara upozorava na pretnje smrću i seksualnim nasiljem koje pogađaju i članove njihovih porodica.
Zato ova nota zvuči tako poznato. Navikneš se da možeš da disciplinuješ medije, prozivaš urednike, javno obeležavaš novinare, a kritiku predstavljaš kao napad na državu. Onda preko granice pročitaš tekst za koji se niko nije potrudio da proveri kako ćeš se ti zbog njega osećati. Pa pošalješ činovnika da se požali vlastima sa druge strane šengenske granice.
Samo što hrvatska vlada nema šta da uređuje naše tekstove. Nije nam potrebno dopuštenje ni iz Zagreba ni iz Beograda. Pa ni dopuštenje da Vučića nazovemo ratnim huškačem i večitim patetičnim gubitnikom.
Širenje straha u predizborne svrhe
Međutim, postoji i druga mogućnost: Vučić veoma dobro zna da Plenković ne može sutra da pozove novinare Indexa ili nekog drugog medija na razgovor i ukori ih. Zna da mu hrvatska vlada ne može isporučiti poslušnije urednike. Možda ova nota hrvatskoj vladi služi pre svega za pokazivanje srpskoj javnosti. Eto, opet nas napadaju. Čak pokušavaju da nam otmu izbore!
To je ista priča kao ona o navodnoj vojnoj ugroženosti Srbije od Hrvatske. Vučić je i ove godine tvrdio da Hrvatska, Albanija i Kosovo samo čekaju priliku da napadnu Srbiju. Hrvatska, dakle, sa dvanaest borbenih aviona i nekoliko desetina preostalih starih tenkova, uz još dve države prema kojima smo i mi vojna velesila, vreba trenutak za osvajanje susedne države.
Rafali su ozbiljni borbeni avioni. Hrvatska vojska ima svoju svrhu i svoje sposobnosti. Ali između sposobnosti da se brani sopstvena zemlja i priprema za osvajanje druge države postoji ogromna razlika. Vučić tu razliku uporno zanemaruje. Politička korist od takvog zastrašivanja prilično je jasna.
Građaninu Srbije kojem svakodnevno objašnjavate da ga neprijatelj vreba preko granice pokušavate da promenite redosled prioriteta. Plata, korupcija, odgovornost vlasti i slobodni izbori trebalo bi da sačekaju dok traje još jedna opasnost po opstanak države.
Stvarna opasnost za novinare koji zbog posla moraju da dolaze u Srbiju
Stvar uopšte nije tako bezazlena kao što biste mogli da pomislite. Kao, Vučić lupa gluposti, neki činovnik piše note, makar i loše komponovane, mi se malo nasmejemo i idemo dalje. Na ozbiljniju stranu ove priče danas je upozorilo Hrvatsko novinarsko društvo: ovakve optužbe mogu biti uvod u pritiske i represiju prema hrvatskim novinarima koji dolaze da izveštavaju iz Srbije. A dolaziće, izbori su uskoro.
Šta zapravo poručujete ljudima kada optužujete hrvatske medije da se mešaju u izbore i destabilizuju Srbiju? Da novinar sa mikrofonom ili snimatelj sa kamerom učestvuje u neprijateljskoj operaciji protiv njihove zemlje. A ako dovoljno dugo ponavljate da je neko neprijatelj, uvek postoji opasnost da neko zaključi kako mu je patriotska dužnost da se obračuna sa tim neprijateljem.
Dovoljan je samo jedan nasilnik uveren da radi nešto dobro
Koliko je ljudi potrebno da se takva priča završi nasiljem? Jedan. Jedan nasilnik koji će čuti kojim jezikom govori novinar i odlučiti da pokaže kako se brani Srbija. Pritom ne mora da bude psihički bolestan. Može biti sasvim uveren da radi nešto dobro jer su mu ljudi sa televizije, političari i sam vladar Srbije objasnili ko ugrožava njegovu državu. A ako se to dogodi, ako neko Vučićeve reči pretvori u pesnicu, kamen ili nešto još gore, oni će izraziti zabrinutost i reći da on nikada nije pozivao na nasilje.
Aleksandar Vučić je devedesetih godina obilazio tuđe teritorije i raspirivao strah u ime širenja granica Velike Srbije. Danas raspiruje strah kako bi sačuvao vlast u sve manjoj Srbiji, čijem je smanjivanju i sam doprineo. U oba slučaja račun bi ponovo trebalo da plate drugi.
E, pa, Vučiću, što bi rekao direktor Šojić: „Neće slonče u lonče.“ Barem kada je reč o hrvatskim medijima.
Izvor: Danas
Stigao odgovor na Vučićevu „debatu“ sa kamenom za kupus: Srdanović ga spakovao u jednu rečenicu
Dodaj komentar