Kolumne

Nisam sirotinja i nemojte me žaliti jer nisam bila na koncertu Andree Bočelija

andera boceli koncert
Foto: Vesna Lalić, Nova.rs

Ne bih bila toliko gruba prema sebi pa se nazivala sirotinjom jer nisam mogla da budem na koncertu italijanskog tenora Andree Bočelija za koji su se karte kretale od 12.900 do 36.900 dinara. Valjda smo do sada naučili da sirotinja nema veze sa deficitom novca. Prva asocijacija me je vazda sirot u glavi, manirima, intelektualnom kapacitetu, pust, promajan.

Ali, evo, čitam tekst za tekstom, patetičan do bola gde autori žale “sirotinju” koja sluša klasičnu muziku ali od crkavice nije mogla “sirotinja” da odvoji za koncert čuvenog tenora. Pa se vataju za sirotinjski lebac, za dnevnice, očaj, smene, šta se može sve za te pare, koliko lekova, goriva, dana u Čanju… ubiše svojom patetikom gore nego sama cena karata.

Ako nešto ne volim u životu svom jeste da me neko žali, da me oplakuje jer živim u društvu gde karte za koncert mogu da priušte ljudi iz sveta politike, biznisa, medija. “Krem” društva, jebi ga, ali stvari su jasne i ne treba ih pogoršavati žaljenjem onih koji nisu mogli da odu, na račun ismevanja onih koji su tamo otišli. Žaljenje i nazivanje sirotinjom nikome ne treba, obara dostojanstvo.

Još jedna stvar gora od patetisanja su svi ovi tekstovi koji nam iskaču danas sa osam rečenica ali 80 fotografija onih koji su došli uz komentarisanje njihovog stajlinga, boje cipela, ruža, veličine dekoltea, stepena preplanulosti, frizure. Mislim, koga boli kurac? Kao, natrljali smo vam nos da ste jadna sirotinja koja nikad neće imati za koncert Bočelija, pa sad da vam pokažemo ko ima, ko je bio, kako se obukao, koliko to košta na njemu, s kim je bio u društvu, koliko vredi haljina ili šminka za to veče.

Kažem vam, pustite Bočelija u svojoj sobi, manite se ljudi moji ovih što vas “brane” nazivajući vas sirotinjom jadnom dok istovremeno komentarišu “perfektan stajling” prve žene Srbije.

Nikada nisam dozvoljavala da me neko, na bilo koji način, uvuče u priče koje stavljaju znak jednakosti između sirotinje i nemanja novca. Jer to onda povlači toliko toga što vodi u totalnu propast i otvara put da se veruje da je deo ovih sa koncerta “bolje prošao u životu”, što onda znači da treba isto tako kao oni da bi mogao da gledaš Bočelija.

To onda znači da ti je dete siroto jer nema najnovije nike, pametni telefon vredan nekoliko hiljada, auto od ćaleta, stan od ćaleta, da je uboga sirotinja jer nema da plati, plati, plati, da novac, novac, novac, jer nema novac. Znači ubrizgaš mu u glavu da je sirotinja jer nema novac i da može da se popiša na sve ono što je mislio da je vredno, zaista vredno.

Nerviraju me ovakvi tekstovi, stvarno se ne bih spuštala na nivo da zavidim i komentarišem kako je na koncertu bio Dačić ili Zorana Mihajlović, niti bih se bavila procenom koliko su oni upućeni u pevanje Bočelija i koliko haljina Mihajlovićke vredi. Jer onda se srozavam na ono što smatram “sirotonjom”.

Ovde nema prostora za generalizacije koje se prave konstantno. Bilo je tamo ljudi koji iskreno vole Bočelija, ali i onih koji su došli “jer su tako u mogućnosti”, kao što ima i onih koji zaista nisu mogli sebi da priušte kartu koliko god da bi mesecima odvajali, ali i onih koji bi najsrećniji bili da je cena karte 25 evra, pa da im ostane za beogradske recimo kafiće, šoping u tržnom centru kupaćih po 100 evra i kupovinu svih materijalnih zajebancija sa utisnutom markom robe, da se vidi, da se zna, ko kome pripada i “vredi”.

Ništa nije kako treba, a ona manjina koja zna šta vredi, šta se kupuje, šta se ne može kupiti i kako se stiče i čuva sopstvena vrednost sigurno nije “sirotinja jadna” koju treba žaliti po medijima jer je “zapišavaju ovi s crvenog tepiha”.

Zapišan si samo kad dozvoliš da pišaju po tebi.

Videla sam snimak čestitanja 24. rođendana Anastasiji Ražnatović i pojeo me blam

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

394 Shares
394 Shares
Share via
Copy link