Najveći mitovi o „prinčevima vrelog asfalta“: Od lažirane smrti do Robina Huda i okrutnog silovatelja

Period devedesetih godina dvadesetog veka ostaje zabeležen crnim slovima u našoj istoriji, a do danas merilo je propasti jednog do tada koliko-toliko uređenog društva.

Tih godina na površinu je isplivao najmračniji ljudski talog, a porazna je činjenica da su se upravo tadašnje generacije mladih ugledale na okorele kriminalce, ubice i silovatelje umesto na školovane i društveno odgovorne pojedince koji su uglavnom bežali u neke mirne i uređene zemlje tražeći sigurnost i prosperitet za sebe i svoje porodice.

Svi smo nažalost čuli za te okrutne tipove o kojima su nastale čitave mreže mitskih priča i kriminalnih bajki od kojih mnoge nemaju veze sa realnošću.

Taverna na Kipru

Jedan od najpoznatjih i svojevremeno najmoćnijih kriminalaca u srpskom, pa i evropskom podzemlju bio je Željko Ražnatović Arkan. Čovek koji je svoju karijeru, poput mnogih kriminalaca tog vremena, počeo da gradi u Zapadnoj Evropi pljačkom banaka, po povratku u tadašnju državu, Jugoslaviju, koja je počela da se raspada, odlično se snašao u tom haosu.

Uz pomoć političkih struktura i tajnih službi stvorio je Srpsku dobrovoljačku gardu (SDG). Zauzvrat je imao odrešene ruke, makar jedno vreme u srpskom podzemlju i postao je najmoćnija figura. Makar do 15. januara 2000. godine.

Likvidacija Ražnatovića izvedena je u hotelu „Interkontinental“, pred brojnim svedocima, a atentator, Dobrosav Gavrić koji je ubio Arkana i dvojicu njegovih prijatelja dok su sedeli zajedno u separeu, teško je ranjen. Kasnije je većina učesnika u atentatu pohapšena ili osuđena.

Ipak, desetine svedoka, kao i rodbina i brojni prijatelji koji su ispratili i ožalili Željka Ražnatovića Arkana, po mišljenju neverovatnog broja ljudi, samo su glumci u velikoj predstavi koja treba da sakrije istinu – Arkan je živ i već godinama živi na Kipru, gde, kako oni najupućeniji u teorije zavere tvrde, drži tavernu.

Modna ikona podzemlja

Ako bi bio napravljen izbor za fotografiju koja oslikava Srbiju devedesetih i eksploziju kriminala koji ju je tada zahvatio, skoro sigurno bi to bila fotografija mladog momka, koji gleda pravo u kameru, sa masivnim zlatnim lancem oko vrata, raskopčane trenerke, uvučene u pantalone – Aleksandra Kneževića Kneleta.

Ako bi generacije mladih koje su odrastale devedesetih, takozvani „dizelaši“, imali modnu ikonu, to bi bio upravo Aleksandar Knežević Knele, čovek koji je prvi uvukao trenerku u pantalone. Ali, nije sve ostalo samo na tome, oko Kneleta se isplela legenda u kojoj je predstavljen kao gospodar beogradskih ulica, neustrašivi antiheroj koga su se plašili svi – i kriminalci i policajci. Ipak istina je nešto drugačija.

Aleksandar Knežević Knele ubijen je u oktobru 1992. godine, imao je samo 21 godinu i 6 meseci, u sobi luksuznog hotela „Hajat“. Iza sebe je već imao zavidan policijski dosije, bio je ranjen, ali je i sam ranjavao. Svemu je došao kraj kada je oteo skupoceni sat „roleks“ i „džip vrengler“ Miodragu Cvetinoviću, zetu mnogo jačeg kiminalca Radeta Ćaldovića Ćente.

Bez sumnje hrabar, ali pre nepromišljen, Knele je u to vreme, početkom devedesetih, u zemlji koja se raspadala, u kojoj je besneo građanski rat i čije su ulice bile preplavljene oružjem, bio samo jedan od stotina naoružanih klinaca koji su pucali jedni na druge, često i bez pravog razloga.

Desetine i stotine njih poginule su tih godina, a njihova imena su zaboravljena. Neki od njih su bili mnogo opasniji od Kneleta, imali su duži dosije, ali, Knele je, posle smrti, narastao do neslućenih granica i otišao u mit, po svemu sudeći više zahvaljujući liku na fotografiji, nego delu na ulici.

„Vidimo se u čitulji“

Generacije i generacije mladih odrasle su na kultnom filmu „Vidimo se u čitulji“. Izuzetno ostvarenje koje brutalno oslikava atmosferu devedesetih i razmišljanje aktera filma koji u kameru, bez ikakve zadrške, govore o svom životu i doživljajima. Iako mu odavno ne treba nikakva reklama, oko njega se ispleo mit koji nema veze sa realnošću. Jer, uprkos uvreženom mišljenju, nisu svi koji su se pojavili u filmu danas mrtvi.

Dobro poznati lik sa malih ekrana, učesnik rijalitija, Kristijan Golubović, koji je postao poznat po rečenici izgovorenoj u tom filmu: „Jedan Pirke je morao biti ubiven“ samo je jedan od živopisnih likova iz tog kultnog ostvarenja.

Među živima su i Dragan Nikolić Gagi, koji doduše robija zbog presude za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, živ je i Ljubomir Manojlović, zvani Buca Džambas i danas daje poneki intervju, tu je i Željko Rutović, koji je hapšen zbog sumnje da je učestvovao u obračunu u kojem je u martu 2017. godine, u beogradskom hotelu „Prag“ bio ranjen biznismen Predrag Ranković Peconi.

Živ je takođe i Miodrag Baškalović Mija, koji „duplo“ prkosi urbanim legendama, jer osim što je živ, a pojavio se u filmu, bio je i član voždovačkog ganga. Tu je i Vladan Kontić Konta. Istini za volju, veći deo pripadnika ove ekipe i jeste stradala tokom sukoba na beogradskim ulicama.

Silovatelj u odelu Robin Huda

Sve priče o srpskom kriminalu vode do Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, duhovnog „dede“ svih srpskih „žestokih momaka“, „samuraja sa vrelog beogradskog asfalta“ i „viteza ulice“. Mitska, legendarna ličnost o kojoj se prvi put pričalo kao o čoveku sa one strane zakona koji se pridržava „kodeksa ulice“, bokseru, zaštitniku slabih, skoro kao pa o Robin Huda. I tu je istina potpuno drugačija.

Magaš je rođen 1948. godine, a već sa 19 godina, 1967. godine, prvi put je optužen sa krivično delo i to nimalo „herojsko“ – silovanje. Tada kreće njegovo kriminalno „školovanje“, jer za prvo silovanje dobija 2 godine i 8 meseci koje je odležao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Kao svaki mladi kriminalac, tamo stiče iskustvo i kontakte koji će mu pomoći u budućnosti.

Posle odslužene kazne, Magaš odlazi u Nemačku, ali ga tamo hapse i izručuju Jugoslaviji, koja ga potražuje zbog novog silovanja. Ovog puta Ljuba Zemunac dobija 4 i po godine, ali izlazi iz zatvora posle samo tri. Optužen je i treći put u tadašnjoj Jugoslaviji, takođe za silovanje, ovog puta u Titogradu, 1981. godine i osuđen na 5 godina zatvora.

U to vreme silovanje je bilo krivično delo koje se retko prijavljivalo, pre svega zbog stigmatizacije žrtve, pa se pretpostavljalo da je broj žrtava Ljubomira Magaša bio mnogo veći. Takođe se pominjalo da je izuzetno brutalan i da ne okleva da svoje žrtve izudara ukoliko mu se usprotive.

Po urbanoj legendi, sve te slučajeve silovanja Magašu je „namestila policija“ i zbog toga je i bežao u Nemačku gde se, razume se, gradi novi mit o zaštitniku jugoslovenskih gasterbajtera.

U stvarnosti, reketirao je zemljake – kako one koji su se bavili ugostiteljstvom, tako i one koji su se bavili kriminalom – a pominjalo se da je to i bio jedan od motiva njegovog ubistva 1986. kada je u njega pucao Goran Vuković Majmun, na stepenicama suda u Frankfurtu, u Nemačkoj.

Izvor: Nova.rs