Magazin

Matej se hrani u narodnoj kuhinji, igračke su za njega luksuz, a ima samo jednu skromnu želju

matej-jonev
FOTO: SLAĐANA TASIĆ / RAS SRBIJA

Četvorogodišnji Matej Jonev iz Trgovišta najčešće ruča obrok iz Narodne kuhinje, slatkiši su retkost, a igračke luksuz. Nekoliko starih igračaka koje je dobio iz komšiluka čuva u pocepanoj kesi kao pravo blago, među njima je i jedna stara foka.

Matej mašta o jednoj novoj i to je sve što ovaj dečak želi.

Majka gleda u dečaka veselih očiju dok se u uglu njenih cakli suza. Matej je jedno od petoro dece koja odrastaju i provode ranu mladost u podstanarskoj sobici u naselju Slana bara, u jednoj od najsiromašnijih opština u Srbiji, piše Blic.

Nema televizije, nema računara, nema telefona. Ova soba sa dva kreveta i kuhinjom je majci, očuhu, bratu, sestri i deci njegovog očuha sve, kuhinja, dnevna i spavaća soba.

Ukupno ih je sedmoro u ovoj nesvakidašnjoj i neobičnoj porodici, koju su nesreće spojile. U sobičku od nekoliko kvadrata žive Ana Jonev (36), njena deca Dejan (8), Bojana (7) i Matej (4), a tu su i Saša Stamenković (43), i njegova dva sina Dalibor (17) i Vladica (15).

Sami kažu da nemaju bukvalno ništa od materijalnih stvari. Ono što je vidljivo jeste da napretek ima ljubavi i dece.

Jedino što im ne nedostaje jesu zagrljaji i topla reč. Sreća u nesreći je da je jedno Sašino dete u srednjoj školi u Vranju, a njeno dvoje često kod oca, takođe u Vranju, te ih je u ovom sobičku najčešće četvoro.

Matej ima svega dve igračke, jedan kamiončić i belu foku, koja je s vremenom izgubila pravu boju, pa je sad više siva.

– Najviše volim ovu foku, s njom spavam, stavim je između mene i mame, pa tako lakše zaspim. Voleo bih da imam novu igračku foku, a najviše da vidim pravu foku, da je mazim – otkriva dečak svoje želje.

Patnja, pa ljubav

On je bio mali kada je njegova majka Ana Jonev (36) zbog porodičnog nasilja završila u sigurnoj kući u Vranju.

– Spavala sam na autobuskoj stanici, gladna, izubijana, bez igde ičega, a potom su dobri ljudi prijavili nadležnima, pa sam sa decom zbrinuta u sigurnoj kući. Bez posla sam, bez ikakvih primanja, bez igde ikoga. Rodom sam iz Kruševca, a ni tamo nemam više nikog – tužno prepričava svoju životnu priču Ana.

Sašu je, kaže, upoznala preko Fejsbuka.

– Znam da zvuči neverovatno, ali u sigurnoj kući društvene mreže su bile beg od ružnog i realnog života. Upoznali smo se i nevolje su nas spojile, ubrzo se rodila ljubav. Došla sam u Trgovište, on ima dva sina, a ja troje dece. Živimo ovde ko podstanari – priča Ana.

Saša Stamenković (43) se nadovezuje, otkrivajući da su se jedno u drugo zaljubili prepoznavši patnju i muke koje su im bile zajedničke.

– Moja prva žena je umrla brzo po rođenju drugog deteta, meni su oko čuvanja dece pomagali njeni roditelji. Dok sam bio u punoj snazi, radio sam u Francuskoj, pa u Vranju, te na osnovu toga sada imam invalidsku penziju od 13.000. Onda sam doživeo moždani udar i nisam u mogućnosti da radim, celu desnu stranu ne osećam. Kad na 13.000 penzije dodamo i dečji dodatak, nas sedmoro živimo od nepunih 20.000 dinara mesečno – otkriva Saša.

On dodaje da su deca željna svega – od hrane preko odeće do obuće. Dečje sobe su im nedostižan san.

matej-jonev-2
FOTO: SLAĐANA TASIĆ / RAS SRBIJA

Polomljeni bicikl

– Kuća u kojoj živimo nije naša, koristimo samo ovu jednu sobicu i kupatilo, koje nije završeno. Ponekad nam pomaže opština i dobri ljudi, ali to ipak nije dovoljno. Imamo i pomoć Centra za socijalni rad, oko 2.500 dinara. Plašimo se da nam se krov i plafon ne sruše na glavu, stepenice su ruinirane, ali šta ćemo. Dok sam bio zdrav, mogao sam da radim, ali sada nisam u stanju. Sve ovo što vidite nije naše, ni kreveti ni šporet, bukvalno ništa, sve je gazdino – kaže Saša.

Mali Matej stidljivo dobacuje da nemaju ni televizor ni mobilni, a kompjuter je nešto o čemu ne bi smeli ni da maštaju.

– Volim da jedem meso, ali ga imamo samo ponekad. Mama sprema pasulj i krompir. Volim i čokoladu kad ima, čips isto, sokove, a tek sladoled. Ipak, najviše volim foku – kao za sebe nabraja Matej dok izviruje ispod stola.

Napolju u napuštenom dvorištu ispod stepenica je njegov polomljeni bicikl, nasleđen od nekog deteta koje je imalo više sreće u životu.

Matej seda na njega, pokušavajući da ga vozi, ali ništa od toga. Na kraju odustaje, a pažnju mu odvlače golubovi koji su sleteli u dvorište.

Uz osmeh kaže da jedva čeka da se bata Vladica vrati iz škole, kao i da za vikend dođu Dalibor, Bojana i Dejan, pa da se sa njima igra. Oni su mu jedine “igračke” i drugari.

Kako da pomognete

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 275-0010221949709-90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, OTP banka Srbija, a. d. Beograd.

Za našu decu

Cena poruke 100 dinara, važi za sve mreže

Dinarski račun: 2750010221949709 90 Societe Generale Srbija

Dunja (3) je rođena u štali na Kosovu, kupa se u koritu i ima samo jednu veliku želju

Dragana Vidić

Dragana Vidić

Čeka poslednji voz za Nedođiju. I to uspešno radi već 10 godina. U međuvremenu piše.

komentar

Klikni da objaviš komentar

PARTNERI SAJTA


60 Shares
Share via
Copy link