– Upravo se završila sezona branja pečuraka koje smo sestra, brat i ja sakupljali i sušili. Kada ne učimo, pomažemo mami oko kućnih poslova, a tati oko poljoprivrede – kaže vredna devojčica neobičnog imena Lutka (12) dok stoji ispred stare i ruinirane kuće od blata.
Pored Lutke, sramežljivo stoje njen brat i sestra Dušan (13) i Aleksandra (11). Oni su dočekali ljude iz humanitarne organizacije Srbi za Srbe i pokazali im svoju kuću. Dugačka pravougaona soba sa zemljanim podom i istrošenim pokućstvom predstavlja i kuhinju i dnevni boravak.
Plafon pun krpljenih rupa, koji izgleda kao da će svakog trenutka da popusti, izaziva nemir i strepnju šta može da se desi u bliskoj budućnosti.
Skroman i staložen, otac Zoran Rašković dočekuje ekipu portala organizacije Srbi za Srbe, kako red nalaže, domaćom rakijom. Upoznat je sa radom organizacije već nekoliko godina i, kako kaže, srećan je što su došli u njihov skromni dom.
Pre skoro 30 godina, roditelji su ga poslali u Beograd na školovanje. Završio je građevinsku školu i radio na građevini dok firma nije propala. Zbog nedostatka posla, povrede kičme koju je zaradio na poslu i potrebe da brine o onemoćalim roditeljima, vratio se u selo. Radio je na imanju, sekao šumu i čuvao ih. U susednom selu, pronašao je ženu Ivanu, a zatim su stigla i deca.
– Kuća je građena negde uoči Drugog svetskog rata i trebalo je samo da bude pomoćni objekat, praktično štala. Imamo struju, tehničku vodu sam uveo pre nekog vremena, a vodu za piće uzimamo iz bunara. Krov je jednom maltene skroz pao, pa ga s vremena na vreme krpimo – ispričao je Zoran o uslovima u kojima žive za pomenuti portal.
Imaju dosta livada, pašnjaka i šuma, pa im je primaran izvor prihoda poljoprivreda. Drže i svinje, krave i baštu za sopstvene potrebe, tako da bar ne oskudevaju u hrani.
Oni žive u selu Svinjište koje se nalazi na tromeđi opština Kuršumlija, Podujevo i Medveđa, i do njih se može stići jedino traktorom ili jakim terenskim vozilom. Zimi kad okuje sneg i to je maltene nezamislivo.
Ponosnim glasom, majka Ivana govori o deci. Lutka je odličan đak sa svim peticama, pa se nadaju da će za dve godine moći da joj priušte da pođe stopama svog oca i nastavi školovanje u Beogradu. Zajedno sa bratom Dušanom osvajala je i nagrade na školskim takmičenjima u trčanju. Ovo nas nije začudilo jer im je potrebno dvadesetak kilometara do škole, a dobar deo puta prelaze pešaka.
– Navikli su na ove uslove i ne znaju, nažalost, za bolje. Toliko su skromni da uvek kažu da imaju sve i da im ništa ne nedostaje – priča majka Ivana.
Iako još deca, ponašaju se i razmišljaju kao veliki. Sazreli su mnogo pre njihovih vršnjaka. Potpuno im je jasno i da cela porodica kao sigurno primanje ima svega 9.100 dinara dečijeg dodatka, pa pomažu roditeljima koliko mogu. I to u poslovima za koje njihovi drugari iz grada verovatno nikada nisu ni čuli…
Lutka, inače, nosi ime po nadimku svoje bake na koju mnogo liči. Njeni brat i sestra kroz osmeh kažu da im je baš zanimljivo što im sestra ima neobično ime.
Kažu da bi im značilo preseljenje bliže školi, ali i traktor sa priključnim mašinama koje će humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokušati da im obezbede uz pomoć dobrih ljudi.
Izvor: Blic
Moje ime je Nevena, ispričaću vam kako je mama nas petoro nahranila veknom hleba
Dodaj komentar