Magazin

Pokaži svojoj ćerki da može biti car i kad ne lepi usta super-lepkom

lepljenje usana super lepak

Ima ta neka nova mreža, tik tok, na kojoj klinci postavljaju jedni drugima izazove u rangu debilizma opasnog za život.

Na primer da skačeš u mestu između njih dvoje, a oni ti onda pri jednom od poskoka poture nogu, bukvalno ti zapnu, i ti dobiješ na licu mesta potres mozga, lom kičme, ruke, glave ili upadneš u komu.

Ili da udišeš varikinu sa smućkanih još sto hemijskih sastojaka da bi ti se navodno promenila boja zenica, i onda se otruješ.

Ili da gurneš novčić … Neću navoditi zbog bezbednosti.

Ili da oližeš wc dasku u javnom toaletu.

I sve to snimiš. Postaviš na mrežu. Odgovoriš nametnutom izazovu.

Da svi vide kako si glup.

Među navedenim izazovima je i onaj, diktiran medijskom slikom “super, super zavodljivih žena” napumpanih usta: uzmeš super lepak i gornju usnu zalepiš ispod nosa da ti kao izgleda nateklo. I onda ona zaista izgleda oteklo nakon nanošenja super glua, jer dobiješ ranu u vidu otekline. Krvavo crvene, spremne za ambulantno zbrinjavanje.

I sad ja, da ne bi ispalo po stoti put kao matora se igrala Partizana i Nemaca šta ona zna o trendu, pokušavam da se setim šta je meni i mojoj generaciji rođenoj osamdesetih bio “izazov” i šta nam je moglo ugroziti život.

Vrtim.

Vrtim.

Vrtim.

Setim se stavljanja onog popinog praseta na jezik pri čemu je trebalo da govoriš “krompir, krompir” pa da ti ono sklizne u grlo ako si debil i ne shvatiš to odmah.

To se radilo onako iz zezancije, da testiraš u društvu ko je koliko zatupast; ne zbog lajkova, ne zbog odgovora na neki nametnuti izazov, jer ako ne odgovoriš bićeš manje vredan.

Svoj “život” stavljali smo na rizik recimo svaki put kada bismo krali komšijske jabuke ili jagode, preskačući ogradu.

Tu bi nam, ukoliko bismo bili otkriveni, “presuđivao tata” zatvaranjem u sobu ili šamarčinom uglavnom nakon što bi sa ljutim komšijom posrkao kafu.

Izazov je bio preskočiti lastiš podignut skroz u nebo rukama dve devojčice.

Hodati na štulama duže od 20 metara.

Dobiti pola sata više u izlasku. Ući nečujno ako si zakasnio.

Igrati najbolje na podijumu.

Poljubiti simpatiju.

Sakriti cigaretu kad naiđe profesor.

Pobeći sa časa ili dva.

Opravdati ih jedenjem svežeg krompira.

Plivati do teretnog broda pa skakati s njega u reku.

Lažirati ćeletov potpis na primer u knjižici đačkoj.

Dakle, bilo je nekih izazova, mladost je sama po sebi izazov i traži traži traži prihvatanje, ali nismo imali telefone i nismo imali mreže da se u njih upetljamo ko bezglave muve. I tu ostanemo. Zarobljeni.

Nema nazad.

Deca se više nikad neće tako strasno igrati Partizana i Nemaca (možda Naprednjaka i Đilasovaca)

Neće gaziti na štulama, već po nečijim rebrima.

Preskakaće šine i zgrade zarad lajka, ne lastiš.

Oni ne znaju šta je disko podijum, njihov podijum je smešten u virtuelno, u telefon, tu se dokazuju, prebrojavaju, nadmeću, nadmeću, nadmeću.

Oni dišu piksele.

Možemo li im pomoći?

Možda.

Možda ako bi svako, bez izuzetaka, pojedinačno, kao roditelj, prestao za početak da radi ono što ne želimo da oni rade.

Mame da se pred ćerkama puće i fotkaju pola sata do sat pred ogledalom. Bilo kućnim bilo u javnim toaletima. U kratkim haljinama koje otkrivaju gaće, i sa orlovskim noktima korigovanim minimum dva puta mesečno.

Da u restoranima, parkovima, šetalištima, igralištima ostave i mame i tate telefone, sa strane.

Da olade od fotkanja. Od nameštanja. Od lažnog predstavljanja.

I ćerka i mama imaju profil i onda mama okači fotografiju iz noćnog izlaska uz opis: “Nikad srećnija”, a ćerka zna da ju je tata tj. muž čupao za kosu pre tog izlaska. I šta dete da misli? Da je mama luda, da su batine sreća ili da je najvažnije druge zavarati i zadiviti?

I počne tako. Kao mama. Da zavarava i sebe i druge. U mreži je. Upetljana.

Tata što je čupao mamu okači fotografiju iz izlaska isto, s drugog mesta i napiše: Samo opušteno, ispred njega 25 flaša od piva.

Možda ne možemo istrebiti naprednjake, đilasovce, trifunoviće, goluboviće, đoganijevce… i abnormalne trendove.

I sasvim sigurno ne možemo izbeći i tek tako pokidati sve mreže,

Ali svojoj deci,

Svojoj najvećoj ljubavi i odgovornosti treba da budemo primer kako se (ne)odgovara na izazove i kako se može biti car i kad ne lepiš usta super lepkom,

kad ne radiš ono što se od tebe očekuje da bi bio prihvaćen,

kako može biti okej i kad nisi od većine prihvaćen

kako se izbegava da postaneš kreten i uništiš sebi život

već odigraš mudro i zaobiđeš put koji te vodi u mučno nadmetanje i samopotvrđivanje.

Kako me je rasplakala Nada Đukić Blondi, sa ogromnim si*ama jedva spakovanim

PARTNERI SAJTA


3.1K Shares
3.1K Shares
Share via
Copy link