Prva knjiga Jovane Kešanski je u prodaji: Otrežnjujući šamar gnojavoj stvarnosti

Dugogodišnja kolumnistkinja, novinarka i autorka na portalu Luftika.rs Jovana Kešanski izdala je svoju prvu zbirku priča “109 pletenica”, čija promocija će se održati u četvrtak, 29. oktobra u knjižari Zenit u Novom Sadu, u 19 časova.

Za svega nekoliko dana, koliko je prošlo od najave promocije, rezervisana su gotovo sva mesta. Novosađani će uživati u prilici da konačno upoznaju autorku sa čijim tekstovima se već dugo poistovećuju i čije kolumne, izazivajući sve osim ravnodušnosti, otrežnjuju ne samo Srbiju, već i region.

Za Jovanu, ovo je zaslužena prilika da se ceo dosadašnji, uglavnom onlajn rad, manifestuje u fizičkom obliku – knjiga u rukama čitaoca. Sa posvetom.

Bez velikog ushićenja, ali sa dubokim ponosom

Ushićenja, prema Jovaninim rečima, nema mnogo. Ponosa? Da.

– Nisam ushićena kao “šiparica”, jer sam retko kad pod tolikim ushićenjem, ali sam onako duboko, najdublje ponosna na sebe – rekla je Jovana za Luftiku.

Knjigu je izdala samostalno, što je podrazumevalo da se osim pisanjem, pozabavi i drugim, više tehničkim, ali neophodnim stvarima.

– Nisam imala urednika, tako da sam se sama bavila skraćivanjem, slaganjem po nekoj hronologiji, unosila lektorske izmene, radila na prelomu… Kada imate izdavača, imate i tim koji sve preuzima na sebe, a kad ste samostalan izdavač to ide mukotrpnije, duže – rekla je Jovana, dodavši da joj je i pored svega toga trebala pomoć.

Kompanija Dijamant, čiji je Jovana bloger, finansirala je štampanje celokupnog izdanja. U golemom poslu izdavanja knjige, kako kaže, „do koske“ su joj pomogli i lektor Natalija Kantar, Aleksa Vukojević koji je radio prelom i Dragana Nikolić, koja se pobrinula za sjajan dizajn korica.

Prvenac kao omaž svim upetljavanjima duše

– Ova knjiga sam ja. Moji strahovi, preispitivanja, padovi, podizanja, krvarenja… Regularna i ona preko svake mere. Moja upetljavanja – rekla je Jovana.

Priče su nastale u periodu od 2016. do 2020. godine. Neke su objavljivane, ali većina nije.

– Dugo sam spremala knjigu. Baš sam juče napisala nekom: porodih je konačno i to bez epidurala. Samo što sam je nosala u glavi, kostima i duši duže od devet meseci. Recimo godinu i po, dve – iskrena je Kešanski, dodajući da je odugovlačenja bilo samo onda kada je trebalo provoditi vreme sa ćerkom, a to je, kako kaže, jedino što ne sme da čeka.

Pisanje kao odbrambeni udarac gnojavoj stvarnosti

Iako je maštala o tome da će biti izveštač iz Afrike ili sa ratnih poprišta, stvarnost ju je „ošamarila“ tom silom, da je ona počela da uzvraća udarce, nemilice.

– Kada sam shvatila da su samo starlete, sise, krimosi i dupeta čitani i gledani, odlučila sam da se okrenem pisanju i rezanju gnojave stvarnosti oštrim nožem. I okrenula sam se menjanju sebe da ne bih umrla od tog gnoja što curi po stvarnosti – slikovito je objasnila momenat u kom je odustala od, kako je rekla, utopističkih devojačkih snova.

„109 pletenica“ su nastale upravo kao rezultat tog menjanja sebe.

-Knjiga je rezultat sopstvenog preispitivanja, ljudi oko mene, ovih blizu i onih daleko, nekih odluka koje su možda mogle da budu drugačije, nekih odluka za koje nisam imala petlju, nekih snova koje sam bacila u ćošak da čekaju. Sve to sam stavila u jedan deo knjige – kaže Kešanski.

Očekivanja od knjige?

Njena očekivanja od knjige prvenca okrenuta su čitaocima i njihovim emocijama.

– Ako neko čitajući “109 pletenica” uspe bar malo da upozna sebe, razgrne neko šipražje u koje je sklanjao sve što ne želi da zna o sebi, malo se trgne, dobije na hrabrosti, progleda, napravi makar i pola metra pomak… ja ću biti zadovoljna – rekla je ona, dodajući da su očekivanja, kao takva, kao fenomen, naš veliki problem.

–  Velika očekivanja kvare mir, zadovoljstvo, odnose, ljubav, donose razočaranost. Knjigu sam pisala jer volim da pišem, volim kad ljudi reaguju na to, kad mi jave da sam ih trgnula, rasplakala, naterala da naprave korak… pišem jer tako imam crno na belo ko sam, šta me plaši, čemu stremim, od čega sam sazdana. Pisanjem sečem sebe pa se sastavljam – iskreno, kako samo ona ume, posvedočila je o tome šta za nju znači pisanje.

Sa čitaocima na ti

Šira javnost Jovanu je mogla da upozna na Luftici gde radi kao novinarka i kolumnistkinja, ali i na mnogim drugim informativnim portalima širom Srbije, koji su rado prenosili njene originalne kritike društvenih fenomena.

Jovanini tekstovi često imaju efekat hladnog tuša na društvo i pojedince uronjene u surovi kapitalizam, korupciju i devijantnost, te atmosferu gotovo potpunog odsustva empatije.

Iako su teme koje Jovana bira zaista široke, uvek i svuda, u centru njene pažnje je pojedinac, porodica i pitanje – gde to srljamo i u šta se pretvaramo.

Na društvenim mrežama okupila je, moderno rečeno, armiju svojih fanova i vernih čitalaca. Iako bi joj na toj popularnosti mogli pozavideti i poznatiji pisci, Jovana je i taj prostor učinila potpuno ličnim, pa tako vrlo često na svojoj FB stranici sa pratiocima razmenjuje utiske, mišljenja, ali često i polemiše o iznetim stavovima.

Ona toliko posvećeno i žustro ulazi u debate sa čitaocima, da u toj razmeni mišljenja i kritika pronalazi teme za nove tekstove i osvrte. Neki bi rekli da Jovana ne trpi kritiku. Ona o tome kaže sledeće:

– Nekad poludim, a nekad iskuliram… Dobar deo ljudi postao je navučen na zabadanje nožekanje u leđa iz nepoznatih razloga, zajedljivi su, traže dlaku u jajetu, ne vide suštinu, bave se time da li sam stavila tačku na dobro mesto i kršim li pravopis – kaže Kešanski, zaključujući da je bavljenje drugim, umesto sobom traćenje dragocenog vremena.

– Moja reakcija na neke kritike kroz nov zapis nije sujeta, nije pravdanje, niti gubljenje živaca na “nebitne ljude”, već više neko usmeravanje svetla na taj nož i tu osobu koja ga drži i na tendenciju jednog broja ljudi da širi zajedljivost i skoro pa mržnju. Sreća je što ima još uvek velikih, divnih, hrabrih, mudrih ljudi bez kojih bi odavno bili zatrpani u tunelu bez potrebnog svetla na kraju – rekla je.

Da li je u planu promocija u drugim gradovima?

Za sada je organizovana samo jedna promocija, u Novom Sadu. Ona je skoro potpuno rezervisana. Zanimalo nas je, kao i većinu Jovaninih čitalaca, hoće li biti još promocija, u drugim gradovima. Evo koji su njeni planovi:

– U planu mi je da me niko u skorije vreme ne zatvara u kuću od 17 časova i zabrani mi kretanje. Posebno uveče kada šetam pustim ulicama i regenerišem se. U planu mi je da imam slobodu. Užasno se osećam kad imam zabrane; Savesna sam, poštujem pravila, distance, maske, sve u redu, ali ne umem da se izborim sa ograničavanjima kretanja i katancom na vratima. Čoveku uzmeš slobodu, uzeo si mu sve – odgovorila je Jovana i dodala da je vrlo teško planirati promocije po drugim gradovima, kada je situacija sa koronavirusom i merama ovako neizvesna.

Ipak, volela bi da organizuje promocije u Bačkoj Palanci i Beogradu, ali nažalost, sada sve zavisi od statistike.

– Izgleda da ćemo planirati život na osnovu “navedenih brojki”. Razmišljam, doduše, da se pojavim ispred neke pijace ili na Trgu u Beogradu… Na nekoj livadi, to je okej, tu nam ne mogu ništa – otkriva nam Jovana svoj plan „B“.

Kaže da jedva čeka promociju u Zenitu.

– Volim da pričam sa ljudima, da razmenjujemo iskustva, da se smejemo, cugamo, nazdravljamo, malo pobegnemo iz zagađene svakodnevice. Zenit je odlično mesto za to. Nadam se da će sve biti ok i da će publika biti raspoložena da me pita sve što poželi. Volim dobra pitanja – poručila je na kraju, sada već spisateljica Jovana Kešanski.

Zbirku priča „109 pletenica“ možete poručiti slanjem podataka u Inboks FB stranice Jovana Kešanski.

Njene tekstove na Luftici možete pronaći klikom na ovu STRANICU.