Magazin

Novac kruži, ali majčine ruke što prave ručak na koji ne stižeš se ne vraćaju

tuzan muskarac

Mislim da ga lažu.

Juče je ležao na plaži na Dunavu u crvenom kariranom šorcu na starom ćebencetu preko koga je raširio beli peškir. Glavu je zagnjurio u laktove, sakrio lice.

Ne znam, možda nije mogao da gleda klupu na kojoj su obično zajedno sedeli.

Možda je plakao.

Teško disao.

Tog jutra je sedeo na maloj klupi ispred zgrade u hladu breze. Nije me video. A ja sam ga čula, svaku reč jasno izgovorenu: Molim te Bože da sačuvaš moju ženu… Stao je kada sam se pojavila ispred njega.

-Kako ste?

-A, kako ću biti?

Spušta ruke kraj tela, sa desne strane flaša piva i pored nje maska.

-Kako vam je žena?

-Ne znam, ne znam – klima glavom levo desno kao dete koje se nećka – ako joj se desi nešto, ja ću sebi presuditi.

-Molim Vas… biće sve u redu.

Biće sve u redu zvuči kao najgluplja rečenica koju sam mogla da kažem, ali deluje; tumačenje nalaza i postoperativnog toka, davanje saveta i razglabanje o budućnosti i njegovoj želji da presudi sebi nije nešto što bi on u tom momentu mogao da čuje. Nije čuo ni ovo “Biće sve u redu”.

-Mi se poznajemo od sedmog razreda osnovne škole. Rodila mi je sina, pa još jednog sina… ne znam, ništa me nije ovoliko bolelo, a svašta sam u životu preturio preko leđa. Ali psihički teret je najgori.

-Šta je bilo s njom?

-Čir joj je rasturio želudac, kaže.

Pričaju ljudi da je gore od toga.

-Legnem noću u krevet, okrećem se, tražim je, nje nema. Ne mogu u stanu da budem. Svuda je vidim, a nigde nije stvarno. Neću ovo podneti. Ne mogu, stavlja lice u ruke.

-Lutko moja, ništa mi više ne treba, samo da njoj bude dobro. Da se vrati kući. Da zaliva svoje cveće. Da pijemo kafu. Da pričamo o deci. Da sednemo kraj Dunava. Da diše kraj mene u krevetu, otvara prozor jer joj je vrućina. Da povlači vodu u kupatilu, samo da je čujem, bilo koji zvuk da napravi.

Bajata tema, a nikad dovoljno shvaćena i u praksi primenjena.

U stanju smo da se do poslednjeg atoma snage trošimo na to ko je u pravu, a kad nas taj neko napusti od toga “bio sam u pravu” nemamo ništa. Od “bio sam u pravu” inače nemamo ništa, natezanje ega kao gume na praćki.

Potrošačko društvo navuklo nas je na traženje zadovoljstva izvan sebe i ljudi koje volimo, koji nam stoje uz rame, koji puštaju noću vodu iz vodokotlića, kuvaju nam ručak, rađaju decu, dodaju gaće ili masiraju ramena, ljube glavu, drže ruku, peku krofne po zapari da nas obraduju, uče, pomažu da se popnemo uz stepenice, utrljavaju kremu na bolno koleno, ljube u oko, jedno pa drugo, nameštaju jorgan kad se otkrijemo.

“Ali, jebo to (ironija), na to smo navikli. To je tako normalno. Pa valjda se očekuje da žena spremi ručak i opegla košulju. Valjda je normalno da muž pokosi travu i malo izmasira ramena ženi pred spavanje. Šta treba da me ostavi otkrivenu preko noći, pa i ja bih njega pokrila. Jebote vodokotlić, leči bešiku! Kakav ti je ovo paprikaš, znaš li išta u svom životu spremiti?! “

O, kako se samo zajebavamo sa onim što nam je dato da nam bude baza.

Jer mama će i sutra biti tu, i ovako ne može da hoda već mesecima, a ona rasprodaja u tržnom centru je još sutra!

Svratiću ovih dana do tate, sad žurim, zakazala sam masažu i manikir, jedva me primila danas.

Jel može komšija da ti skokne po lekove, danas sam u frci nekoj.

E, ajde uzmi taj tablet i smiri se više, da s mirom popijem kafu.

Moj je treći deo kuće i ne pada mi na pamet da je prodajem!

Piiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii ________________________________________________

Nameće se sebična formula srećnog života, u kojoj ni zujavog komarca ne treba da trpiš, kamoli nešto drugo. Čim vidiš da te malo žulja, napuštaj, skloni se, od muža, od majke, deteta, od bolesnog oca, od brata, od porodice.

Čim vidiš da ti bolja zarada može doneti stan, bolja kola, lokal, ostavi porodicu, idi, zgrći novac, samo to je važno, videće te dete jednom… do tad samo viber.

Čim ti muž kaže nešto što si pogrešno razumela, vrati se mami i tati, rekle raznorazne Ane Bučević da sebe voliš najviše, Da kad sebe dovoljno (čitaj sebično voliš) onda će te svi voleti i sreća će padati sa neba.

Nikad kompromis nemoj da napraviš. Nemoj da se trudiš da popraviš stvar, da razumeš, da razgovaraš, da se trošiš. Skloni se od svega što te uznemirava makar to bio i bolesni otac, nikad džangrizaviji. Makar to bila i majka nikad senilnija, plati ženu, nek se “bakće s njima”. Zajebi nedeljni ručak sa roditeljima, otvoreno je kupalište u nekom selu u Vojvodini, to je sad važnije, biće nedelja i ručkova.

A možda neće biti.

I možda ćeš tad hteti da se sve vrati, da popraviš grešku, ali majku mu, nema reprize.

Novac protiče, iz ruke u ruku, kruži. Ali ženina kafa ujutru i razgovor sa njom, dečija druga, treća, peta godina, džangrizavost oca, majčine ruke što prave ručak na koji ne stižeš, ne kruže. Ne vraćaju se.

-Idi lutko, kaže mi, uzimajući praznu flašu piva, idi i ne troši vreme tamo gde je to uludo.

Labudica uginula od tuge kada su joj tinejdžeri razbili jaja, a partner nestao

5.6K Shares
5.6K Shares
Share via
Copy link