Kafić od 300 m2 u Limanskom parku je novo remek delo naših urbanista

Ovo je novo vreme koje traži nove koncepte. A šta naš čovek voli? Voli da sedi u kafiću ceo dan, a voli i da ima zelenila. Voli da ima besplatan wi-fi, ali voli i prirodu. Voli da ima udobne šarene fotelje, ali voli i istagramično okruženje.

Koja planina je kod nas najposećenija? Zlatibor!

Ta planina ima svoju zonu koja liči na centar bilo kog razvijenijeg grada iz Srbije (a bogami i cene iz tog grada). Ali šta kad nam se ne ide skroz do Zlatibora?

Jednostavno! Napravimo kafić u parkiću! Tačnije ugostiteljski objekat od 300 metara kvadratnih u Limanskom parku, jednoj od retkih zelenih oaza u gradu.

Upravo to bi i moglo da se dogodi uskoro.

Urbanistički plan za Liman

Urbanistički plan za Liman koji će se u petak naći pred odbornicima gradskog parlamenta između ostalog predviđa i mogućnost izgradnje ugostiteljskog objekta od 300 kvadrata u Limanskom parku kao i saobraćajnicu koja će prolaziti kroz park a koja bi trebalo da poveže Bulevar oslobođenja sa Bulevarom despota Stefana.

Park sa kafićem i automobilima. Pa dobro to još nismo imali. Bićemo prvi svakako. Ovo je inače izmenjeni plan nakon uloženih žalbi incijative „Sačuvajmo Liman od betona“.

Od njihovih žalbi uvaženo je da se ne gradi osam već pet garaža.

Objekat Poreske uprave, ostale garaže kao i saobraćajnica sa kafićem u parku ostali su u planu. Pupinova palata sa starom fasadom na staklenoj zgradi je delovala kao najveći pečat ove urbanističke epohe. Ali kafić u Limanskom parku ozbiljno preti da preuzme ovu titulu.

Pustimo mašti na volju

Realno, kad pogledate mnogo je tu neiskorišćenog prostora. Imate čitava prostranstva trave koja bukvalno ničemu ne služi. Mogu samo krpelji da se navuku. A i drveće neko tako tu bezveze stoji. Nit je šuma niti drvored . Da se lepo to raskrči, veliki suncobrani sa logoom pivare da se postave i eto nama hlada.

Ovako lepo sedneš, naručiš espreso sa kiselom i limunom, sa jedne strane turnir u boćanju sa druge lepo gledaš kako prolaze automobili. Milina. U drugom satu sedenja malo baciš pogled na teretanu na otvorenom dok sisaš plastičnu kašičicu, a u trećem satu možeš recimo da uživaš u borbi oko ljulje na dečijem igralištu.

Mada, kad razmislimo, šta će nam igralište? Da se u okviru objekta napravi igraonica, plus rođendaonica. Animatori da zabavljaju decu, tu je lep ustajao vazduh, kontrolisani uslovi, nema nepredviđenih događaja koji se mogu desiti u parku ili dečijem igralištu na otvorenom.

I šta je 300 kvadrata. I dalje je to nekako praznjikavo. Ima tu mesta za još jednu veliku fontanu. Svetleću. Još bolje da baca lasere dok ljudi prolaze pored nje.

A bašta kafića da bude tik uz onu saobraćajnicu. Toliko je bašti koje su praktično stigle do parkinga da su naši ljudi nekako navikli da piju kafu uz mirise auspuha i žuborenje truba nervoznih vozača.

A zamislite tek na jesen kad dođe vreme da se razvuče novogodišnja rasveta. Pa ne znaš je l’ svetle farovi ili irvasi u parku. Kinezi će biti oduševljeni kad dođu. Nemačke penzionere ne bih baš dovodila.

Ljudi sa osetljivijim srcem mogli bi da dožive infarkt kad vide ovaj urbnistički spektakl. Od sreće naravno.

Na kraju, kad nam sve dosadi, možemo postaviti behaton, napraviti orgoman parking i rešiti problem parkiranja jednom za svagda. Šta će nam drveće, na njega ne možemo da se parkiramo.

Hoće li ostati i jedan deo grada sa humanim uslovima za život?

Ko god je neko vreme živeo u Novom Sadu Limane je uvek video kao vrlo privlačne lokacije za život. Zato što postoje prostori između zgrada, zato što ima mesta da se prođe i peške i sa kolicima i sa bajsom. Jer postoji pijaca, vrtići, škole, jer postoji veliki park.

Park u kojem klinci mogu da se igraju, stariji da se boćaju, a mladi da se razgibavaju u teretani na otvorenom. Dobro, ima i drugih aktinosti noću u parku, ali opet to ne smeta da danju bude pun, pogotovo kada je lepo vreme.

Prostor za objekat nije određen i ne zna se ko bi mogao da ga gradi. Nije sigurno da će zapravo biti izgrađen. Ali ideja postoji – po principu što da ne. Stoji u planu koji će uskoro biti usvojen.

Jasno je da grad mora da diše, da se menja. Ljudi je mnogo više nego što su planovi predviđali kada se grad razvijao.

Ali nije li poenta da svim tim ljudima bude lepo? I vlasniku potencijalnog ugostiteljskog objekta nekad će zatrebati park u koji bi odveo dete.

I ljudima koji prave urbanističke planove trebaće kiseonik koji proizvodi drveće, a parkinzi nažalost još uvek nemaju tu mogućnost.

Sve ove priče deluju mlako kada im se suprotstavi argument nad svim argumentima – novac.

Ali kad se sve rasproda, kada postanemo jedan ogroman kolaž u kojem se prelivaju tržni centri, kafići, parkinzi, automobili na stazama i višespratnice bez zelenila, kome će zapravo taj grad biti po meri?

Novac će se potrošiti, urbanisti će se smeniti, a mi ćemo ostati svi zajedno da se borimo za svoje parče kiseonika, malo zelene trave i dva metra kvadratna svog prostora u kojem možemo da udahnemo kakav, takav vazduh.