Društvo u kojem živimo i situacije sa kojima se svakodnevno susrćemo bude razna pitanja. Jedno od krucijalnih je -kako smo postali ovakvi kakvi smo danas? Kako smo došli u situaciju da nešto što bi trebalo da predstavlja anomaliju postane društveno prihvatljiv obrazac ponašanja? Kako je sve ono što smatrali loše postalo normalno?
Šta je bilo sa empatijom? Gde se denulo poštenje i lepo vaspitanje? Kolko košta obrazovanje? Ima li nam spasa ili ćemo i dalje hodati ovom Zemljom živi, a ustvari mrtvi. O tome piše i naša saradnica Jovana Kešanski u svom novom blogu.
Njen tekst prenosimo u celosti.
Sve dok imamo “majke” koje napuštaju svoju decu zbog muškaraca i njihovih kuraca,
očeve koji tuku majke pred dečijom dušom,
komšije koje se smeše kad nekom izgori auto ili kuća,
učitelje koji favorizuju decu uspešnih preduzetnika,
vaspitačice koje bez problema kažu “može vaučer”,
doktore koji naplaćaju ubrzavanje pregleda umirućem čoveku,
pijačare koji važu više nego što vaga pokaže,
babe i dede koje se zanimaju unucima koliko starleta molekularnom biologijom,
lajave ženturače koje u drugim ženama vide ono što same jesu,
decu koja ne umeju da kažu dobar dan i kako ste, ali uredno pišaju na sirotog vršnjaka,
migoljave crve koji bi zakopali najrođenijeg da bi sebe iz rupe izvukli,
sinove i kćeri što stare roditelje neobilaze,
višemilionsku publiku rijalitija,
policajce koji sa lopovima šuruju,
tate koje zbog tiketa ili nečijih tvrdih sisa decu zaboravljaju,
političare koji su uvek za sve krivi,
…
sve dok kraj sitog tebe ili mene neko leži gladan i presavijen,
leži bos ili poderan,
leži tužan ili ostavljen,
leži teško bolestan,
leži ispružene ruke
razboljevaćemo se sve više, sve dublje, sve neizlečivije, sve zbunjeniji kako je moguće da je toliko nesrećnih, zakleli bismo se već mrtvih ljudi.
Dodaj komentar