Magazin

Deca nam se pretvaraju u slabovide, nepokretne “starce” i za to smo sami krivi

gojazno-dete

Sistematski pregledi dece pred polazak u školu pokazali su poražavajuću činjenicu da budući prvačići imaju najviše problema sa vidom i govorom na koje se nadovezuju i problemi sa krivom kičmom, ravnim tabanima, gojaznošću.

Sve ovo, kako navode pedijatri, a nije baš teško ni samostalno shvatiti kopču, povezano je sa preteranim sedenjem dece pred kompijuterom što rezultira krivljenjem kičme, vid im je usled stalnog zurenja u ekrane mobilnih i tableta oslabljen, nemaju potrebu da komuniciraju pa im je govor slabije razvijen.

Takođe, smanjeno jurcanje utiče na nerazvijenost stopala tj. ravne tabane.

Neko će reći okej, ništa novo nisu rekli.

Ali, izgleda da ni svest o tome da nam se deca pretvaraju u “starce” koji se manje kreću, manje pričaju, krive ko kifle i imaju problem sa gojaznošću nekim roditeljima (ne, nije kriv Vučić) nije dovoljno glasan alarm da sklone, sklone, sklone … decu od ekrana!

Sa 7 godina gledaju Parove, a ne znaju da zavežu pertle i pričaju normalno

Za vikend je jedna devojčica od 17,5 godina danju spavala, a noću je sa drugaricom igrala igrice i gledala filmove na mobilnom telefonu. Posle četiri dana to je rezultiralo konvulzivnim napadom – rekla je za RTS dr Ivana Stefanović iz beogradske Hitne pomoći.

Imali smo decu koja su prestajala da izlaze iz sobe, rekord je bilo 36 sati u kontinuitetu. Dete je izgubilo potrebu da ide do toaleta, to je radilo samo kad baš mora, tuširalo se nije danima.

Govor je nestajao, a dete je ispustilo neki neartikulisani zvuk kada mu je majka ušla u sobu da mu donese sok.

Iznerviralo ga je što ga je prekinula dok igra igricu i on ju je gađao flašom. Kasnije je dečak izašao iz kuće i krenuo prema mostu, gde ga je mama zatekla kako stoji na ivici – izjavio je medijima psiholog Milan Radovanović.

To je bio okidač da ga dovede na terapiju.

– Neću valjda da se smaram kad mogu da imam supermoći, da ubijam ljude, da vozim kola i sve ono što ovako ne mogu. Zato igram igrice – obično izjavljuju tinejdžeri koji ceo dan provode u igraonicama.

Nekada su super moći bile da se uzvereš na najviše drvo u ulici i tu sklepaš neku kućicu od ćebadi i letvi. Posle muku muči kako da siđeš (uvek je bilo lakše popeti se).

Super moć je bila preskakati lastiš bolje od svih devojčica u školi.

Hodati na štulama duže od 20 metara.

Trčati toliko spretno i brzo da te niko ne može za majicu povući.

Super moć je bila sakriti se u žmurci na najbolje moguće mesto, da te na kraju svi traže.

Vijati se po pesku istovarenom za građu, a ne izgubiti papuču u njemu.

Deca nekad nisu znala šta znači “smarati se”, uvek nam je falilo još pet minuta napolju i bilo nas je teško uterati u kuće.

Klinci danas ne žele iz kuće. Ne žele iz sobe. Ne dalje od stola na kom je računar na kom je video igrica.

Oni svojim navikama žive zaista gore od staraca, pri tom, uz sve navedene fizičke simptome imaju i čitav niz mnogo opasnijih, psihičkih simptoma. Postaju agresivni, utučeni, depresivni.

Kako je došlo do toga?

Svaki put kada sam pisala o tome kako moje dete, ima četiri godine, nijednom u kolima, u restoranu, kod kuće nije dobilo tablet u ruke, dobila sam lavinu komentara roditelja koji davanje tableta detetu “pravdaju” sa: ali vrištalo bi, ali ne bi imalo mira u restoranu, histeriše u kolima, ajde vozi ti tako, kako da stignem da uradim sve u kući?!

Lepo, ako su deca nekad mogla bez toga, mogu i današnja deca. Nema među njima razlike, rađaju se čisti ko suza. U šta se pretvaraju i od čega postaju zavisni, do roditelja je.

Stvar je u tome da ih ne navikneš na to. Da im ne ponudiš tablet kao opciju. Kao umirenje. Kao zabavu.

Kao prekraćivanje vremena. Kao pomagalo sebi, jer na duže staze sebi i svom detetu odmažeš.

Možda ga umiriš sad, ali za koju godinu bićete kod psihologa na postupnom odvikavanju, koje može da traje i do dve godine, zavisno od uzrasta deteta.

Dete ne traži samo tablet. Ne seda samo pred veliki ekran sa crtanima. Ne određuje dete vreme koje će provesti pred ekranom.

Čitam gore, pa ne verujem: Mama zna da joj je dete 36 sati u sobi, ali ne reaguje, zna da se ne kupa, ne izlazi napolje, donosi mu sok, on progovara neartikulisanim govorom i gađa je flašom.

Pa i naše mame su volele da piju kafe, ali nas nisu vuknjale po tržnim centrima u kolicima i što sam nedavno videla, držale telefon ispred lica bebe u kolicima, a drugom nes kafu dok razgovaraju s drugaricom.

Ne osuđujem. Svako može da odgaja svoje dete kako želi, nosiće se sa posledicama sopstvenog izbora odgoja.

Kako su roditelji nekad sređivali kuću i završavali obaveze bez pomoći tableta da umiri dete?

Kako su nekad pili kafe, vozili auta, razgovarali? „Izlazili na kraj s nama“?

Nisu imali mogućnost da decu umire na današnji način. Morali smo sami da se dovijamo kako da prekratimo vreme dok mama pegla veš, kuva ručak, tata spava na trosedu… pa smo pravili monopol (ko nije imao da ga kupi), haljine za lutke, kasu od kutije bombonjere i jurcali napolju.

Danas mogućnost “umirenja” deteta tabletima (a koje posledično vodi u razdražljivost) postoji i izgleda da se koristi preko svake mere, jer u suprotnom ne bismo imali ovakve savete:

Rešenje je da deca budu aktivnija, da trče, jer jedino fizička aktivnost može da ispravi kičmu. Boravak u prirodi što manji kontakt sa društvenim mrežama i deca će mnogo lakše da oporave vid.

Gojaznost je povezana i sa ravnim tabanima, pa bi trebalo da se deca zdravije hrane, a ne da budu na brzoj hrani- upozoravaju pedijatri.

Da mi je neko rekao da će se po medijima deliti ovakvi saveti za oporavak deteta D E T E T A, ne bih mu poverovala ni za 100 godina.

Za malo trenutnog mira deci smo uvalili telefone i stopirali njihov život i razvoj

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

3.7K Shares
3.7K Shares
Share via
Copy link