fensi rodjendan
Beograd Magazin

Drage mame, ne morate da gledate „Farmu“ da bi bile seljanke

Subota je, 17 časova… Ovo mi je već treći dečiji rođendan ove nedelje. Ušetala sam sa ćerkicom u hipstersko gnezdo, ona je otrčala da se igra sa drugarima, a ja krenula u „Indijana Džons“ avanturu pronalaženja slobodnog mesta.

Gužva i graja me ometaju da čujem sopstvene misli, dok 50-ak roditelja sede na nekim rekreacijama slamenih kocki i „motaju“ suve šljive sa kavijarom uz kajmak od brokolija, piše Sanja Jakšić za portal Blic žena.

Ah, kakav nobles

Prosto mi laska što sam deo tog krema. Nisam zalutala na snobovski rođendan, ovako je na 90% dečjih slavlja koje posećujem poslednjih godina. I to ne jenjava.

Po tipičnom mediokritetskom šablonu, mora svega da bude u enormnim količinama. Ketering, a ne domaće. To se pije, to se toči, to se plaća, opet i opet.

I radnici u igraonici da se časte, pa kad je beg bio cicija! A beg nije cicija, beg možda ni nema, možda se zadužio na sve strane, ali kako da se ne pokaže pred ljudima!

Pa zar njegova princeza da oskudeva u zlatnim Frozen kapkejksima, torti na šest spratova i čokoladnoj fontani!

Onaj turobni, degradirajući sistem vrednosti od devedesetih ne okleva. Samo je modernizovan i kvalitetno obojen rijaliti bojama.

Welcome to my cribs.

Ne morate da gledate ni „Zadrugu“ ni „Kardašijane“ da biste bile seljanke, svakako to jeste ako vodite ovakav način života. Rijaliti već živite, to ste vi.

Tužno.

Potrošačko društvo nas je toliko uzelo pod svoje da od količine svega ne stižemo ni da uživamo duže od par sekundi u bilo čemu. Taman za Insta story. Fokus izgubljen, pogubljen, ko zna gde.

Ne 3 haljine u ormanu, odnosno u garderoberu, nego 33. Ma i 333.

Nema veze, nek se kupi, nek stoji, nek zakrpi poneku napuklu emociju. Bar na 3 minuta. Jer nakon 10, nećemo se ni sećati da smo bilo šta kupili.

Deca pamte emocije

Kao što se ni deca neće sećati basnoslovno skupih rođendana na kojima je uvek bila cela grupa iz vrtića, ili ceo razred. Ne. Deca pamte emocije, one koje smo zaboravili da im prenesemo. Ta deca izrastaju u zombije kojima je sve svejedno već u šestoj godini.

Pa kako i drugačije kad im je uvek i sve dostupno i dozvoljeno.

Granice ne postoje. Nema uzbuđenja više, to smo zaboravili u prošlom veku. Kupićemo macaronse, slikati ih iphone-om, okačiti na Insta i čekirati se u fensi igraonici.

Eto, srećni smo.

Sve XXL

Megalomanija je poprimila globalne razmere. Svega da bude u XXL veličini. I svadbe za 300 ljudi, dečji rođendani za 50-100, krštenja i slave u restoranima, nekoliko torti, XXL kokice, XXL burger, XXl čips…

Izgubio se osećaj za pristojnost. Mislim da je lep gest zahvaliti se vaspitačicama ili učiteljicama simboličnim poklonom, ali kad to preraste u snobovski bes gde se po detetu daje po 2.000 dinara, postaje krajnje neukusno.

Kao što mislim i da je degutantno poklanjati „cifru zahvalnosti“ na novootvorenom bankovnom računu. Verujem da postoje kreativnija i skromnija rešenja.

Šta to beše kultura?

I kada su svuda okolo nikle tolike pokondirene tikve? Pokorili smo se malograđanskom vrednovanju stvari samim tim što bez pogovora pristajemo na svaki sumanuti predlog. Da se slučajno ne obrukamo!

Sećate li se kakve smo mi imali rođendane kao deca? Pozoveš nekoliko najboljih drugara kući, mama spremi sendviče sa šunkom, paradajzom i rendanim kačkavaljem, dekoriše ih majonezom i kečapom i spremi dve vrste soka.

Domaće kiflice sa sirom i ruska salata. Torta čokoladna ili voćna sa gumenim medama i šlagom. Uživancija od par sati dok se đuska uz „Rokenrol za decu“ i „Kolibre“.

Kakvu poruku šaljemo?

Dečji rođendani su bili za decu, ne i za njihove bučne roditelje koji će da cirkaju koktele i viski dok se žurka ne završi. Mama dođe po tebe nakon par sati kad se žurka završi.

Kao poklon se nosila knjiga, pernica, rajf ili autić, a ne igračke od nekoliko hiljada dinara. Nije stvar finansijske mogućnosti, stvar je principa i ličnih uverenja koje prenosimo na decu.

I koju poruku šaljemo svojoj deci ako se vodimo ovakvim sistemom vrednosti dok prvi komšija koji živi do nas nema šta da jede?

Mislite li da je OK uplatiti letovanje ili luksuzni spa tretman razrednom starešini od koga se deca rastaju?

Ne pada mi na pamet da učestvujem u toj šaradi!

A i zašto bih to radila? Ti ljudi rade svoj posao. Dužnost jedne vaspitačice je da se pedagoški odnosi prema deci i da ih sačuva dok su roditelji na poslu. I hvala im na tome.

Kao što je i dužnost lekara da spasava ljude. Kao što je dužnost šalterske radnice da obavi svoj posao za koji prima platu. Kao što je dužnost sveštenika da krsti dete bez časti od 50 evra „jer niko ne daje manje od toga“.

Kolektivno smo kao narod sebe vaspitali da tako iskazujemo zahvalnost. Do te mere da će nas krivica pojesti ako se ne odužimo za neku „uslugu“ kako dolikuje.

Čak će i oni koji stvarno nemaju dati da se ne obrukaju.

Ne želim da dajem takav primer svom detetu. Deca u nekom trenutku ipak treba da budu svesna sveta u kom živimo, kao i novca i odgovornosti koju on donosi.

Šta jedu novosadski hipsteri?

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Redakcija

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

4 Comments

Klikni da komentarišeš

  • Zašto „seljanke? Seljanke su vredne Žene! Vode računa o domaćinstvu!!! Zašto se stideti biti seljanka?!!
    Seljančure su Žene koje otvoreno pokazuju svoj prostakluk, bez „femkanja“ i foliranja, što takođe treba poštovati – iskrenost!
    E, seljoberke su te „pokondirene tikve“ o kojima autorka i piše i s kojima ne želi da se poistoveti!!! Biti seljoberka je već sramotno!!!
    Stvari treba nazivati pravim imenom da ne dođe do zabune!…

    • Dobri su mi ovi što nemaju para, a hoće da se trpaju po tim rodjendanima. Ti bi da svi budu jadni kao ti. To se zove klasna razlika. Problem je sto dok su u vrticu sve klase se druze medjusobno pa ima frustriranih.

      • @vojvođanin – ti il si trolčina ili govno. Mada verovatnije ovo drugo. Ako si stvrano snob onda plati privatni vrtić pa će da ide sa svojom klasom a ne da glumiš ludilo na državnoj sisi. Jajaro.

        Mada to nije bila praksa tamo gde je moje prvo dete išlo u vrtić cenim da nije nepristojno skupljati lovu za vaspitače ako su zbilja dobri.
        Sa svojim platama teško da preživljavaju. I to može biti najpragmatičniji vid zahvalnosti.
        Apropo rođendana u igraonicama nema ispraznije i gluplje a bogami ni skuplje (bez 400 evra teško da može da prođe). Što je apsurdno. Niti su roditelji dece s kojima ti dete ide u vrtić ili školu neko s kime biraš da se družiš niti je sve to vredno toga ali kao radiš isto što i ostali. Al jbg naši su se u 3 popodne vraćali s posla a mi u 6 il 7 naveče. Niko više nema vremena da sprema danima pilosluženje niti da prima 30oro dece u kuću. Pa je ovo kao lakše.
        U svakom slučaju ako ti dete ne ide na rođendane u vrtiću to niko neće ni primetiti. A to su samo 3 godine sve zajedno.