Veliki Đorđe Balašević završio je svoju priču tamo gde ju je i započeo – u svom i našem Novom Sadu. Da ga je ko pitao da li bi voleo da je bilo drugačije, sigurno bi uz onaj prepoznatljivi bećarski osmeh odgovorio pitanjem – “a, kako drugačije?”.
Svakako, sve je moglo da se desi nešto kasnije, ali se ipak desilo to da se u petak od njega oprostio čitav region. Na Ilici, u Zagrebu, konačno je našvrljan “бећарац” ćirilicom. U Sarajevu su se palile sveće. I njegov Novi Sad se oprostio na dostojanstven način.
Najjednostavnije objašnjenje zbog čega je Balaševićeva smrt izazvala tugu kod mnogih jeste to što je ovaj pesnik umeo da utka sebe u svakog od nas. Kada umete da stvorite takav redosled slova za reč, pa onda redosled reči za stih i redosled stihova za strofe koje će ljudi slušati, pa “prerastati”, pa im se opet u nekom momentu vraćati, onda je to beletristika iliti les belles lettres – lepe reči.
Onda ste vi, jednostavno, pesnik, piše Zoran Strika za 021.
Kako je utkao sebe u mnoge, tako se utkao i u grad u kojem se rodio, a isto tako je i taj grad ugradio u svoje pesme. Novi Sad je jedna od brojnih tema Balaševićevih pesama, ali verovatno ne postoji pojedinac koji je više doprineo tome da ljudi van Srbije zamišljaju ovaj grad kao nešto specijalno samo zbog nečijih stihova.
Balašević je razlog zbog čega neki žele da dođu u Novi Sad i da odmere “tih 206 koraka” Ulicom Dositejevom, da prođu Ulicom Jovana Cvijića i probaju da “virnu” u dvorište kuće u kojoj je živeo, a o kojoj je i pričao.
Neko je zaista možda prosipao “korake ko pijan dinare, od Mičurinove do Detelinare”, kao panonski mornar u “Posvađanoj pesmi”. Ostavljeni Novosađani bi u trenucima samoće možda mišom i kursorom krenuli ka “Ankici” i patetično uzdahnuli na: “A nad Novim Sad vetar konje propinje, prolazi još jedan dan bez nje”. Na starom Trgu slobode je i dalje večna revija mode i tu se, fakat, ništa nije promenilo.
U neki davni Novi Sad vratiće se stariji sa konstatacijom kako “nema više benda kao Neoplanti”, iako je vrlo lako ne biti saglasan sa takvom tvrdnjom.
Međutim, tri su dragulja u kruni Balaševićevog Novog Sada. To su “Dok gori nebo nad Novim Sadom”, potom jednostavno nazvana “Novi Sad”, i na kraju najmlađa “Čuvaj mi, Bože, Novi Sad”. Zanimljivo je da se “Novi Sad” i “Čuvaj mi, Bože, Novi Sad” nikad nisu našle ni na jednom zvaničnom izdanju pesnika iz Ulice Jovana Cvijaća.
“Dok gori nebo nad Novim Sadom” našla se na albumu “Devedesete” i kod mnogih Novosađana izazvaće gorak ukus sećanja na martovske, aprilske, majske i junske dane s kraja prošlog veka. Bilo je to grozno vreme i zaista “rat je kao pijan svat prošao poljem, šenlučio celu noć”. Novi Sad je ostao bez mostova, pa i Balašević konstatuje za jednog od njih da on i nije baš bio most da bi se u njega gledalo, već da bi se sa njega gledalo (i pod njim prvi put ljubilo).
Tih dana je “iznad Novog Sada đavo palio svoja kandila”, a na Novosađanima je bilo malo toga smislenog što su mogli da urade. “Prkosna panonska vila” nije morala da ide na trg da glumi “target”, bilo je dovoljno da preživi i da posle krvi dočeka slobodu od tiranina i “zaigra bosa i prkosna”.
Tu dolazimo do dve najvažnije Balaševićeve pesme o Novom Sadu, pesme koje su najdirektnije posvećene gradu u kojem se rodio i dve numere koje se nisu našle na albumima, a jednu od njih ne možete da nađete ni na Jutjubu.
Pesma “Novi Sad” otpevana je pre nekih dvadesetak godina na melodiju numere “Noć kad sam preplivao Dunav”. Krstare pesmom toponimi poput sokaka Zlatne grede, dok se nad kanalom ljulja klisanski bus, Salajka drema, tu su “dečaci Detelinarci” i tu je Telep.
Već tada je Balaševiću bilo jasno da su na ulicama grada bitange i da tek kad se one sklone Novi Sad se “podseti da je grad”. Nije to više isti onaj sjaj koji je imao nekad, ali, ipak, “zablista ponekad, kad šest raznih crkava uglas zazvone”. Multikulturalnost Novog Sada ostaje glavna Balaševićeva ideja vodilja o gradu u kojem je rođen. Grad je to u kojem razlike ne samo da se priznaju, nego se i uvažavaju i poštuju.
U ovoj pesmi Balašević je otpevao stihove koji lagodno mogu da budu neka vrsta novosadskog gesla:
“Varoši ima, što da grešim dušu,
boljih i lepših,
al’ samo jedna je, shvaćaš,
varoš u koju se vraćaš”
Pa ako je tada Novi Sad morao da se “podseća” da je grad, u pesmi “Čuvaj mi, Bože, Novi Sad”, koja je prvi put otpevana, logično, u Novom Sadu na koncertu za Bogojavljensku noć 2019. godine, Balaševićev grad je već bio nešto potpuno drugačije. Pesnik se 2019. obraća “višim instancama” s upitnim postojanjem, da sačuva barem deo onoga što je ostalo od grada, “dok i to nije propalo”.
Balašević peva da je grad “zaposednut i poražen”, ali i sam poraženo zvuči kada u narednim stihovima pita: “Gde je sad onaj lepi grad, doteran i uobražen?” I onda se ponovo vraća na multikulturalnost, na potrebu za razumevanjem jedni drugih, na tu večitu (malograđansku) podelu na dođoše, koji su “uništili” sve, i laloše kojima je i Dunav u Novom Sadu dođoš i kojima su za svu bedu krivi, normalno, oni koji su odnekud došli. Kad već vidi da je (gotovo) sve propalo, Balaševiću ostaje da se moli.
“Čuvaj mi moje Laloše
što sve to podnose po svom…
Čuvaj mi moje dođoše
koji su ovde našli dom”
Čuvaj mi Bože Novi Sad
Čuvaj mi moje laloše…
Čuvaj mi moje dođoše… pic.twitter.com/7V7fIYzPzz— Igor Čobanović (@DaZivimSan) January 21, 2020
I teško da će stihovi pomiriti decenijska nerazumevanja, teško da će smrt uticati na nešto. Mnogi koji vole Đoleta i njegovu muziku, vide ga kao deo identiteta Novog Sada, kao nekoga ko je bio živi simbol grada i jedan od razloga što smo s ponosom preko jezika isticali ono: “Ja sam iz Novog Sada”, očekujući da nam se na svim jezicima bivših socijalističkih republika ukaže poštovanje.
Ako je sve to već bilo nestalo, pa šta je onda od ovog grada, zaista, i ostalo?
Noć u kojoj je Jugoslavija plakala i pevala (FOTO+VIDEO)
Dodaj komentar