Obrazovanje predstavlja kičmu napretka svakog društva, a njegovo urušavanje neminovno dovodi do degradacije državnog sistema, kao i društvenih vrednosti na kojim se bazira koncept zajedništva.
Negativna selekcija, protekcija i nestručnost kadra na ključnim mestima u državnoj aparaturi omogućili su ispotprosečnim individuama mogućnost da upravljaju društvenim tokovima, a primer koji se daje budućim generacijama ne obećava pozitivan iskorak, već isključivo dalje srozavanje celokupnog sistema.
Učili su nas stariji da se trud isplati, da je učenje naša obaveza u nekim mladim godinama i da je obrazovanje prioritet svih prioriteta, ali je partijska pripadnost, nažalost, oduvek određivala podobnost i mogućnost napredovanja.
Znanje vam niko ne može oduzeti, ali vam uslovi za pošten rad i pristojan život mogu biti uskraćeni ukoliko držite visoke moralne i profesionalne standarde koji vam u trenutku neposlušnosti prema raznoraznim nadređenim poltronima mogu zasmetati na putu karijernog i ličnog razvoja.
Oduvek su naši prostori umeli da iznenade i iznedre genijalne mlade ljude, talente i buduće naučne radnike svetskog kalibra. Tužno je, međutim, što ti mladi ljudi odlaze odavde tražeći mir, materijalnu satisfakciju i uslove za rad u profesionalnom okruženju, dok naš sistem nikada nije umeo niti želeo da ih prepozna kao nosioce pozitivnih promena, kao primerke koje treba čuvati, negovati i ponosno ih uzorno ih isticati kao simbol omladini da se trud, rad i znanje zaista isplate.
Nismo želeli da sledimo poštene i učene ljude, već smo odabrali polupismene, a od nedavno i poluusmene, poslušnike kojima je prvi i osnovni kvalitet obožavanje jednog čoveka bez obzira da li se radi o kralju, maršalu ili predsedniku. Vođa je tu zajednički imenitelj, a kombinacija ključ koji otvara sve brave. Znanje? Korisno i primenjivo isključivo u televizisjkim kvizovima.
Poplava lažnih diploma, strahovlada loših đaka i njihovo iživljavanje nad vaspitanom decom dovelo nas je do toga da „obična“ mladež, koja ne pristaje na ucenu i poraznost duha, decenijama racionalno bira da svoju sreću potraži van granica naše zemlje.
Fotografija đačke knjižice iz 1936. godine svedoči o nekom drugom vremenu. O danima kada je profesorsko zanimanje bilo izrazito važno, kada je poštovanje imalo svoju težinu i vrednost i kada se nalazilo u samom temelju društvenih odnosa.
U godinama pre Drugog svetskog rata, kada se Srbija još uvek nije oporavila od stradanja iz Velikog rata, rasle su neke nove generacije mladih. Južnoslovenski narodi učili su da žive skupa, a đaci koji su tada pohađali škole trebali su da prenesu manire i znanja u neku svetliju budućnost.
Svedoci smo da je svetla budućnost izmicala pred očima svih pokolenja, a umesto kontinuiteta naš odabir uvek završava na spaljivanju svega prethodnog kako bi iznova učili neka osnovna pravila društvenog ponašanja.
Starijima iskaži poštovanje, ne bacaj đubre gde ti padne na pamet, budi pristojan i učtiv na putu od i do škole, pedantan i uredan, ali i vredan jer će se takvo ponašanje isplatiti i tebi i tvojoj društvenoj zajednici.
Polagala se i zakletva koja je đaka obavezivala da slede vrednosti koje će od njih stvoriti čestite ljude. Sama ta reč, čestitost, zvuči tako nostalgično, kao neka davna mitologija jednog posrnulog naroda.
Danas poštovanje možda i nije u potpunosti nestalo, ali nam zagreje srca i pozitivno nas iznenadi jer se više gotovo i ne očekuje. Ekologija nam je konačno postala važna tema, ali tek kada smo prethodno zatrovali reke, njive i planine, kada smo stvorili tolike divlje deponije i od vazduha napravili opasnu smesu gasova koja ima i boju i ukus i miris.
Kako smo i mi podivljali od stresa, divljaštva i života koji se svodi na trku i otimačinu za mrvicama, možemo li i imamo li pravo da od dece, koja trebaju pažnju, podršku, usmerenje i disciplinu, uopšte očekujemo da budu bolja verzija nas? U današnjem društvu očekuju se samo da budu naprednija verzija, ali ne vas, već nametnutih normi koje napadaju sa televizora i sve destruktivnijih društvenih mreža.
Istina je da smo prokleti, da se kao društvo trudimo da najbolje među nama obezglavimo i uvučemo u mulj mediokriteta. Tako posmatrano, da je današnji vođa i sam sin Božiji, bezgrešni čovek koji živi za dobrobit svih ljudi na planeti, mi bi i njemu bez dileme pronašli mali milion razloga, mana i argumenata protiv. Svi znamo, ukoliko iole pameti i pamćenja imamo, ko je naš današnji lider, šta je zagovarao i kako se odnosio prema konkurentima. O njegovom fer pleju se nema šta mnogo dodati, a samim tim ni o moralnim načelima kojima se kroz život vodi.
Ključ, koji čuva opstanak Srbije i njenog ispravnog razvitka nalazi se, dakle, u povratku vere u obrazovanje i etičkih osnova mlađim generacijama koji će sutra voditi ovu zemlju. Upravo sada mi određujemo hoće li je poput naših savremenika voditi u beskonačno srljanje i propast ili ka svetlosti poštenja i zakonitosti koje se ne kose sa zdravom logikom. Devastirana nam je edukacija, neprimenjiva i bez koristi u ovom surovom materijalnom svetu. To je dakle ključ, a da li ćemo ga baciti preko ramena ili pojuriti ka bravi zavisi od našeg rodoljublja, od ljubavi prema našoj rođenoj i nerođenoj deci, od toga da li i sami verujemo u uzvišenu svrhu obrazovanja.
Naš profesor sa Harvarda: Srbija izdvaja za obrazovanje manje nego ratom zahvaćene zemlje
Dodaj komentar