Magazin

Aleksandra sa 3 dece otišla u Holandiju i na jedno pravilo mama se najteže navikla

aleksandra-holandija
Foto: Privatna arhiva/Aleksandra Pavlović

Šta je sve na maminim plećima kad se počinje nov porodični život u belom svetu?

Aleksandra je mama u zemlji lala, žena koja se sa troje dece i suprugom preselila u Holandiju iz Srbije. I kako se jedna profesorka srpske književnosti, koja je pola života provela u Čačku, a pola u Beogradu, našla u Holandiji?

– Preseljenje nije bilo u mojim planovima. Odabirom fakulteta i ljubavlju prema našoj tradiciji, planirala sam život u Srbiji. Ali udajom za jednog inženjera koji je otvoren i pun energije, život me je doveo u Holandiju – priča Aleksandra, čija su deca imala devet, šest i četiri godine kada su pošli iz Srbije.

Priča kako je u početku stabilnost bio tata – oko priprema za preseljenje, oko donošenja odluka, bio je onaj s obe noge na zemlji.

– Kod mene je proradio vulkan emocija. Nas dvoje smo u sjajnim odnosima, ali ja sam njega pitala da li želi da bude sa mnom još, da li je siguran da se nećemo rastati tamo. Osećala sam se kao žrtva jer moram sve da ostavim i odem u nepoznato.

Naravno, kazao je da želi, ali meni je bilo jako važno da to ponovo pretresem, čak i ako smo 10 godina tad bili u braku jer mislila sam šta bih ja tamo bez znanja jezika ako on, recimo, reši dalje drugačije, piše Zadovoljna.

Nikako ne nosite probleme sa sobom

deca-holandija-2
Foto: Privatna arhiva/Aleksandra Pavlović

Zato Aleksandra sada uviđa koliko je važno ne nositi sa sobom teret ako biste da nastavite život negde van svoje zemlje.

– Žena sa sobom ne treba da ponese psihičke probleme, problematične veze, poruke jer vas ovde čeka izazov koji niste očekivali. I ako imate neraščišćen prtljag, on će se nagomilati. Preseljenje ne rešava loš brak i nevaspitanu decu. Prvo se kod kuće tamo sredi, isplači, nađi terapeuta i onda negde pođi sa što manje akutnih problema jer u inostranstvu sve to može samo da pukne.

Da sam znala, bila bih opuštenija

Vremenom je ona u Holandiji postala onaj stub stabilnosti. Vodila je računa o deci, pazila da se uklope, motivisala ih, brinula i o sebi i mužu. Za Zadovoljnu ona izdvaja šta joj je u tim počecima bilo najizazovnije i šta bi iz današnje perspektive možda drugačije uradila.

– Kada smo stigli u Holandiju, bilo mi je jako stalo da se predstavimo u što boljem svetlu. Sve troje dece sam uglađivala i opterećivala svojim perfekcionizmom, ne sluteći da to ovde nikoga ne zanima. Da sam to znala, bila bih opuštenija mama.

Dalje, učila sam ih da svakog druga pozovu u kuću, da ostane na ručku, na filmu, nekad i na konaku, i bivala tužna kada sa druge strane taj poziv izostane, ne shvatajući da ovde ne važi naše pravilo reciprociteta.

Da sam to znala, ne bih bila tužna. A da mogu da vratim vreme, od prvog dana bih beležila naše anegdote, jer pišući šaljivo o našim avanturama one postaju manje sresne.

Sada sa osmehom čitam o situacijama koje mi u trenutku dešavanja nisu bile smešne – kaže Aleksandra koja vodi magazin i blog Mama u zemlji lala.

Otkriva i koje uslove tamo imaju, a ovde nisu imali, odnosno šta je deci sve omogućeno.

– Mi zamišljamo nekakav luksuz u toj bogatoj Holandiji, a zapravo je život vrlo, vrlo jednostavan. Deci je omogućeno da budu deca.

Mogu da se kreću svuda sami biciklom, da treniraju fudbal i sa dve leve noge, da sviraju iako nemaju sluha, da skoče u baru i budu mokri, da dolaze u japankama u školu, da se na času slobodno kreću, da mogu da biraju o čemu će učiti… Taj luksuz u Srbiji nismo imali.

Vrtić papren, škola besplatna

deca-holandija-3
Foto: Privatna arhiva/Aleksandra Pavlović

A kada su materijalne stvari u pitanju, gotovo svi troškovi su niži.

– Vrtić puno košta, ali je škola besplatna, a počinje od četvrte godine i nastava je celodnevna. Zdravstvo je besplatno do 18. godine.

Ekskurzije i izleti se plaćaju simbolično jer su smeštaji skromni, a ogromna je pomoć roditelja pri njihovoj realizaciji.

Najveći izdatak predstavljaju kompleksni časovi plivanja koje pohađaju sva deca.

Ne zanima ih markirana odeća

Ipak, jedna razlika je, čini se najveća.

– To je ona koja se u novčaniku oseća i predstavlja pritisak društva u Srbiji da se kupuje skupa i markirana roba, a toga ovde uopšte nema.

Nije retkost da deca najimućnijih Holanđana nose konfekciju iz supermarketa. Isticanje bogatstva je odraz neukusa, pa se i deca uče skromnosti. U tome je tajna njihovog uspeha.

Aleksandra govori i da li su roditeljske obaveze tamo lakše nego u Srbiji.

– Roditeljske obaveze su svuda iste. Društvo može samo malo da ih olakša, ali od sopstvene dece nigde nema spasa, verujte mi.

U Holandiji je možda i teže, posebno za one koji bi od te vrste obaveza rado pobegli. Od roditelja se očekuje velika lična angažovanost, kako u školi, tako i van nje, oko organizovanja aktivnosti kao što su izleti, turniri, priredbe.

Ako imate više dece, budete baš ozbiljno okupirani.

Zgodno je što postoji mogućnost part-time rada, koju svi Holanđani obilato koriste.

– Sasvim je uobičajeno da žena prestane da radi dok su joj deca mala, pa da se ponovo zaposli (i radi 3-4 dana nedeljno) kada krenu u školu.

Na to je primoravaju kratko porodiljsko odsustvo i visoke cene vrtića, tako da se ostajanje kod kuće često najviše isplati.

Deca tako odrastaju uz mamu i tatu koji jedan dan nedeljno ostaje kod kuće da odmeni mamu. To je tzv. Papadag – tatin dan. Babe i dede se uključuju po potrebi, u skladu sa svojim hobijima i putovanjima.

Najgore je ako ne znaš jezik

deca-holandija-4
Foto: Privatna arhiva/Aleksandra Pavlović

Ipak, adaptacija u holandski sistem u početku nije išla najlakše.

– Ništa gore nego kad ne znaš jezik, sve tvoje sposobnosti i škole padnu u vodu. Za mene je to bilo jako teško. Onda sam otišla na roditeljsko savetovanje, u lokalnu državnu ustanovu. Bila sam očajna jer ne znam šta ću sama sa sobom.

Pričala sam svoju priču, na ivici suza, da bi me ta žena pitala da li je sve u redu, imamo li kuću, jesmo li svi živi i zdravi. A ja sam ponavljala kako mi živimo ovde šest meseci, ja ne govorim jezik, nisam našla posao, deca neprilagođena u školi.

Onda mi je kazala da rukom pokažem visinu svoje ambicije i ja sam digla ruku sasvim iznad glave. Kazala mi je da tako držim, a počelo je da trne i boli.

Zatim mi je rekla da ruku spustim u nivo gde mi je prijatan položaj. I tako mi je objasnila da ja sebe natežem do granica izdržljivosti time što sam umislila šta sve treba da imam u novoj zemlji posle šest meseci. To se ne dešava.

Morate da date sebi oduška, da vidite šta sve jeste postigli. Shvatila sam da taj moj perfekcionizam donekle jeste dobar, ali odnekle pucam. Velika ambicija nije zdrava, pogotovo kad nosite teret troje dece i preseljenja.

Aleksandra je isprva u Holandiji zadržala svoj posao iz Srbije i onlajn radila kao urednik izdavačke kuće.

– Bilo mi je jako važno da imam svoj deo dana, ali ja sam glavom i dalje bila u Srbiji. Ipak, u međuvremenu sam učila holandski, a onda počela i da dajem časove srpskog za strance. Počela sam i za vreme korone da pišem blog.

Doživela sam to kao novu šansu za moje psihičko zdravlje, da sa osmehom napravim retrospektivu našeg puta. Tako sam došla do mnogo ljudi koji ovde žive, a imaju iste potrebe kao ja, za nečim što bi nas okupljalo, za kulturnim dešavanjima, porodičnim pitanjima, o tome kako mi gastarbajteri ovde živimo – kaže Aleksandra, koja danas radi u biblioteci, dok suprug radi na fakultetu.

Za kraj kaže i gde vidi budućnost svoje dece.

– Svoju decu u budućnosti vidim sa širokim osmehom i spokojem na licu. Tačnu lokaciju ne vidim, a nije mi ni važno sve dok je njima tamo dobro. Srbija će zauvek ostati njihova domovina, u to sam sigurna, a gde će živeti – ko zna.

Naša želja je da im pružimo ljubav i podršku, dobro obrazovanje i dokumenta sa kojima će moći da imaju izbor. Imaće ključeve i od Istoka i od Zapada, a sami neka odaberu koja vrata će otvoriti.

Dragana živi u Holandiji gde je minimalac 2.000€ a cene niže nego u Srbiji

29 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap