Milica Vučković je slikarka i spisateljica, koja je sa svojim izabranikom ostala “zaglavljena” u Crnoj Gori. Na svu sreću, zatekli su se u gradu u kom su i inače želeli da nastave svoje živote, samo ne sad… Ali tako je kako je i oni su se pomirili sa time da su sada tamo.
U nedostatku posla, novca i Interneta, na različite načine se dovijaju da žive iole normalno u Crnoj Gori pod merama vanrednog stanja.
Dogodovštine iz vanredne svakodnevice Milica kroz satiru deli sa svojim pratiocima na društvenim mrežama. Tako smo i naišli na urnebesnu priču o susretu sa crnogorskim organima reda.
Ona je spremila krompir sa blitvom i nakon što je konačno dozvoljen ribolov na obali, rešili su da odu da upecaju svoj ručak. Njen izabranik je ušao u more i roneći na dah ulovio dve ribe. U tom momentu su naišla dva policajca, a Milica se, zbog zabrane okupljanja (i u dvoje!), sakrila iza nekog stubića, svedočeći, malo je reći, komičnoj situaciji.
Prenosimo Miličin pogled na blizak susret policajaca i “gladnog” ribolovca iz Srbije:
Policija: Alo! Mrš odlatle! Dolaz vamo!
Ona otrčava i sakrije se iza stuba.
On spušta ribu i prilazi organima reda.
Policija: Ribolov je zabranjen! Ajde u kola i u stanicu!
Momak: Izvinjavam se, ali meni predsednik kluba reče da je od juče ipak dozvoljen? (Greška, svako ‘Ali’ je greška pri obraćanju organima reda)
Policija: Ne odlčuje o tome predsednik kluba nego država! U kola i u stanicu, pa ti lepo zovi predsednika kluba da te pušti!
Momak: Naravno, Vi bolje znate (ispravno obraćanje organima reda), nego eto izgleda da sam ja pogrešio, tako sam pročitao.. evo i dozvola i broj dozvole..
Policija: (uzimaju dozvolu i okreću) pa loše si pročitao! Gde si pročitao!?
Momak: Na vijesti..
Policija: Na koje vijesti!? Saćemo da zovemo stanicu pa da vidimo šta si ti pročitao.
Zovu stanicu, sa koje se čuje odgovor da je ribolov ipak dozvoljen, podvodni i ribolov sa barke, ali da ako se ide sa barke mora da se isplovljavanje prijavi Kapetaniji.
Policija: Jes dozvoljen izgleda.. a jesi se prijavio?!?
Momak: Kome?..
Policija: Kako kome?! Pa Kapetaniji!!
Momak: Pa nisam zato što nisam isplovljavao (ponovo greška)
Policija: Kako nisi isplovljavao!? Pa jesi bio umore!?
Momak: Jesam..
Policija: Znači isplovio si!
Momak: Pa izgleda jesam… (tačan odgovor)
Policija: Eto znači isplovio si a nisi se prijavio. U stanicu!
Momak: Ali ja ronim na dah, sa obale, nisam isplovljavao osim što sam, eto, ušao umore, nisam znao da treba da se prijavi kad se ulazi umore..
Policija: Što se nisi informisao!
Momak: Upravu ste nisam se informisao. Idući put ću da se prijavim svaki put kad ulazim umore da se okupam.. (greška)
Organi ptaju preko stanice trebaju li podvoni ribolovci da se prijavljuju u Kapetaniju i sa stanice se čuje odričan odgovor.
Ljudi na šetalištu se smeju, ali u pokretu, ne smeju da zastaju. Grupa momaka vidi nju iza stuba i viču joj ‘sakri se sakri se’, a ona im kažiprstom preko usta govore da ćute. Organi reda su umeđuvremenu zaboravili na nju. U tom trenutku, ona se okrene i vidi ogromog mačora bez uveta kako prilazi manjoj ribi i kreće da je vuče za rep, i odvlači u nepoznatom pravcu.
Ona istrčava, tera mačku nogom i izrazom lica koji kaže ‘šic!!’ samo što ona ne kaže šic da je ne čuju. Mačka odlazi, a ona stavlja peškir i olova preko ribe i vraća se iza stuba. Razgovor između momka i organa reda se nastavlja.
Policija: A odakle si ti?
Momak: Odavde (kaže slabo uverljivim naglaskom koji odaje da nije ‘odavde’)
Policija: Odakle odavde? Koja je adresa?!
Momak: Ta i ta..
Zovu stanicu, kažu ime i prezime a sa stanice se čuje ‘ime oca to i to’
Momak: Taj sam..
Policija: A jesi li prijavljen, biće da nisi prijavljen!? (nije prijavljen jer turistička agencija ne radi)
Momak: Jesam.
Policija: Daj papir!
Momak: Pa nemam papir..
Policija: Kako nemaš papir?!
Momak: Pa nemam, ne nosim ga umore (greška, svaka pošalica je greška pri obraćanju organima reda)
Policija: Pametan a.. ništa ajde onda u stanicu pa nek ti donesu papir.
Momak: Šalim se, nemam papir onlajn sam se prijavio
Policija: Onlajn?! (Gladaju se) Može li to onlajn? A može valjda šta znam..
U tom prolazi komšija i u pokretu dobacuje, ‘šta ga maltretirate to je najbolji dečko u komšiluk, puštite ga’ i produžava..
Policija: Ako ćemo i da ga puštimo puštićemo ga zbog nas a ne jer si ti reko! (Viču za prolaznikom)
Prolaze i dve devojke od dvedesetak godina i šapuću ‘Kako je lijep, jesi viđela kako je lijep!’ Jednog od organa to iznervira a drugog omekša.
Policija: Ajde puštićemo te, ali da znaš da ti mogu pisat šta god oću nego neću. Evo mogu ti pisat sad što ne stojiš na dva metra od nas, ne poštuješ socijalnu distancu.. nego neću.
Momak: E hvala vam, evo, ne znam šta da vam kažem (ispravan stav iako ona čuči iza stuba i pukla bi sto puta do sada i počela da se svađa ali ona je glupa a on taktičan)
Policija: Ništa eto ajde, neka te. Vidimo da si dobar dečko.
Jedan od organa reda mu pruža ruku:
Momak: Pružio bi i ja vama nego ne smem, takve su mere..
Prolaznici se smeju, ona se smeje, jedan organ reda se smeje, drugi seda u kola.
Policija: Ajmo!
Momak: Svako dobro i hvala još jednom!
Milica: Šic govnuljo!!
Mačka je ipak pomerila peškir i otkinula komad ribe.
Svi siti i zadovoljni.
Hepi end.
Treba nam više hepi endova u životu.
Pogledajte celu “Koronarnu-primorsku dramu/ljubić sa hepi endom” na Miličinom profilu.
Sa njima smo se smejali i plakali: 10 najvećih srpskih komičara
Dodaj komentar