Malo vojvođansko selo nadomak Zrenjanina u vreme SFRJ imalo je 27 nacija, a danas „samo“ 14. Svi rade i žive kao jedno, a reč diskriminacija je pojam koji ovde jednostavno ne pije vodu.
Jó napot. Dobrý den. O zi buna. Hvalen Isus. Dober dan. Saikhan ödör. Dobar dan.
Kada uđete u Belo Blato, sinonim za etnički šareniš, na bilo kojem od jezika će vas meštani, onoliko koliko ih je ostalo, pozdraviti. Kako ko ume, kako se prvo seti, ako vam zna familiju, pa će vam se na njihovom jeziku javiti, ali će vas pozdraviti.
U Belom Blatu, selu koje ne zna za različitosti i diskriminaciju, važi upravo to pravilo. Dobar dan, kome god i na kojem god jeziku. Nije bitno tu ko je ko. Nije bitno koje ste nacije, veroispovesti. Ne gleda niko kako se krstite. Ne gledaju šta nosite oko vrata. Jer ovde živi sada oko 1.000 duša, a među njima je čak 14 nacija. Nekad ih je, za vreme stare Jugoslavije, bilo čak 27, a sada upola manje. Jer znaju ljudi koji migriraju, kada traže mir po Srbiji, gde će naći dom, a da ih niko ne osuđuje na osnovu nacionalnosti.
View this post on Instagram
Znaju da je to ovo mesto.
Bitno je da si čovek
Tako u ušuškanom seocetu, sa najbajkovitijim drvoredom na svetu kom se dive turisti iz celog sveta, mestu kud jedva auto da prođe, žive većinski Slovaci, Mađari, Srbi, a sa njima i Bugari, Rumuni, Slovenci, Makedonci, Romi, Hrvati, Rusi, Crnogorci, Mongolci, Goranci, Grci…
Već kad se nasipom pored Carske bare dođe do ulaska u ovo ušuškano, sakriveno seoce, na početku vas dočekuje tabla. Na njoj ime jednog sela napisano je na četiri načina. Ime Belo Blato piše na latinici i ćirilici, ali i na mađarskom i slovačkom.
Magični drvored prati glavni put, jedini asfaltirani u selu. Svud okolo uličice su od kaldrme, kojima šetaju guske. Selo, već se s prvim kućama u nizu vidi, pravo je vojvođansko. Centar sela tamo je, kako inače to biva po Srbiji, gde je crkva. Ovo ima dve.
Jedna je katolička, a druga evangelistička. Obe za katolike.
U planu je, prema rečima Miroslava Markuša, predsednika MZ Belo Blato i izgradnja pravoslavnog hrama.
Zuska, Šanjika i Dančo
Pravo u dve bogomolje gledaju tri skulpture. Isklesane su od drveta. Poput nekih živih lutaka su. Tu su da nemo govore o istoriji ovog sela. Belo Blato svoje prve stanovnike dobilo je 1876. godine. Bilo je u njemu pre toga Nemaca, ali je suštinski prethodno pomenuta godina bila ključna za nastanak Belog Blata kakvo je ono danas. Najpre su došli Slovaci, danas ovde najbrojniji, a potom za njima Mađari i Rumuni.
Skulptura Zuske iz Slovačke prikazuje ženu koja je došla da se bavi poljoprivredom. Iako je ovde zemlja lošeg kvaliteta, tek šeste, sedme kategorije, ona je od te zemlje svojim radom pokušala da napravi nešto.
Mađar Šanjika došao je da se bavi ribolovom, a Dančo iz Bugarske da seče trsku.
Tako je Belo Blato dobro poznato svakom ribolovcu, njegova zemlja plodonosna je za najupornije zemljoradnike, a postalo je selo kolevka trskarstva u staroj Jugoslaviji. Za sve to je verovatno najzaslužnije ribarsko gazdinstvo Ečka, koje je najveći veštački ribnjak u Evropi i datira iz vremena Marije Terezije i još uvek je u funkciji.
Bratstvo i jedinstvo i dalje na snazi
U selu u kom ljudi marljivo, svi kao jedno, rade, baš kao nekad Zuska, Dančo i Šanjika, obe crkve su, kad ima službe – pune. I dok se pod tim krovom miroljubivi narod moli, pod susednim krovom je graja. Reklo bi se, ma na kom jeziku – bogu hvala.
Škola koja s razlogom nosi ime „Bratstva i jedinstva“ puna je đaka.
View this post on Instagram
Sada ih je oko stotinu. Nešto ih ipak od drugih razlikuje. Ne uče oni nastavu samo na zvaničnom jeziku naše zemlje. Osim na srpskom, ovde se nastava odvija i na mađarskom i na slovačkom. Vannastavno se uči i bugarski, a u programu su i engleski i nemački.
Tako je dok su pod krovom škole. A u dvorištu… Svi se druže sa svima. Svako dete ume da se sporazume sa drugom ili drugaricom. Bugarin s Mongolcem, Mađar sa Crnogorcem, Rumun sa Romom, Srbin sa Slovakom. Priča se ovde neki miks, sporazumevaju se na svim jezicima. Deca od malih nogu postaju poliglote, a da toga nisu ni svesna. Jer, u Belom Blatu to je tako normalno… Svi su, kako kaže Markuš, prvi čovek sela, kao slepa creva. Brakovi su mešoviti, svi su među sobom kumovi, rođaci. Zajedno uređuju selo, sređuju taj čuveni drvored, kose, farbaju…. Kad je neko u problemu, opet svi sve zajedno, ravnopravno… kao jedno.
Dodaj komentar