Ovaj vikend vam je verovatno, između ostalogm, prošao u praćenju informacija o zdravstvenom stanju predsednika Aleksandra Vučića i svih mogućih komentara i reakcija na to što je zbog kardiovaskularnih problema u petak primljen na VMA.
Reakcije su naravno bile burne, vrlo često neumesne, bilo je i onih poruka podrške od podguznih muva koje je, blago rečeno, bilo neprijatno čitati. I naravno, kao i sve, na kraju se i taj slučaj kod nas pretvorio u jedan digitalni i medijski cirkus, jer smo izgleda odlučili da nam je i mrvica dostojanstva luksuz i nedostižna kategorija.
Vučić je izašao sa VMA i najavio da će se obratiti ovom preplašenom i napaćenom narodu već u ponedeljak preko jedne od svojih cevi za izlivanje fekalija u narodu poznate i kao Hepi televizija.
Koliko bi samo lepo bilo da svaki građanin ove države može tako brzo da reši svoje tegobe i ozbiljnije zdravstvene probleme.
Jer, šta bi bilo da je predsednik običan građanin i da ne može odmah da zapuca na VMA, već da mora da zakuca na vrata našeg prestrašnog zdravstvenog sistema.
Zamislite da je recimo morao da pozove hitnu pomoć i kada bi ih konačno dobio, glas sa druge strane žice bi mu rekao da mogu da dođu za 20 minuta ako ga baš jako boli.
On šta će, kud će, iscima Marka Đurića. Marko nema kola, više voli da trči, a i ne deluje baš kao pouzdan vozač. Iscima Vesića, on u fazonu: „Gde sad da te vozim, znaš kakav je grad, jesi lud. Cimaj taksiste oni te baš gotive“.
Cima Ivicu, Ivica u kafani, telefon na punjaču, to mu Jutka pokazao fazon. Ma zvaće Malog i on je neki doktor valjda bez obzira što mu svi to osporavaju.
Dođu onda tako u Urgentni, ljudi viču, previjaju se od bolova, leže na hodnicima, čekajući tog jednog dežurnog lekara koji je već spojio dežurstvo i prepodnevnu smenu. Gleda sve te ljude pomisli: “Eto, a svi kažu da ja histerišem, šta bi tek rekli da vide ove sa napadom žučne kese”.
Nema veze, prođe vreme brzo, može Mali taman na brzaka da mu prepriča svoju disertaciju. Duga je noć u hodnicima Urgentnog centra.
Konačno ga zovu posle tri sata čekanja, predsednik sav srećan – steže oko grudi ali ipak je prozvan – kad sestra za pultom iskoči sa pitanjem – A gde je uput?
E, sad je već crven, baš kao kad novinari pokušavaju da mu postavljaju pitanja koja nije sam pisao. Osoblje shvati da možda baš i nije OK da umre tu na hodniku. Prime ga na ispitivanje – ovi drugi pacijenti nastavlju da viču – čim viču znači da imaju snage, a znamo da je predsedniku uvek najteže.
Prilazi sestra, jedan njen podočnjak ima još dva podočnjaka. Doktor isto tako izgleda, ali eto šta svi pričaju da medicinski radnici odoše za Nemačku, ovima je toliko dobro ovde da spajaju smene od po 12 sati.
Deluju malo bolje od pacijenata koji dolaze tu da se leče, ali to samo pokazuje koliko je lepo raditi u našim bolnicama. A i ovog klinca što se muva tuda je prepoznao, lepio im je plakate za prethodnu kampanju.
To je bilo pre koju godinu, a sad je već načelnik svih načelnika odeljenja. Eto kako može da se napreduje samo kad se radi.
Zadržaće ga na ispitivanju, ali mora prvo neko da donese upute. Mogao bi Marko recimo da trkne kad već voli, a i značio bi mu jedan aplauz za hrabrost što je izdržao EKG i ceo ovaj Urgentni.
Sestra mu objašnjava da ide na odeljenje zbog ispitivanja, treba samo da mu porodica donese pored pidžame i sredstava za ličnu higijenu: ćebe, čaršav, jastuk, jastučnice, wc papira, puno wc papira, svaki lek koji mu bude bio ispisan, vatu, a ne bi bilo loše i koji špric i iglu.
Nekad im eto nestane, a ako ima neku komšinicu u okruženju da je završila medicinsku školu može i nju da povede pošto im nekad zafali i medicinskih sestara.
Nema veze rešiće se to, sigurna ima Toma malo stiropora i onu finu plavu pidžamu kad je štrajkovao glađu. Samo da si primljen, onda i ispitivanja brže stignu.
Svanulo je i jutro. Stiže doručak, bogami je ogladneo, kad eto na sjajnom plehanom tanjiru komad salame, parče hleba i jogurt. Ma taman kako je jeo i u Njujorku na sastanku, samo je tamo bila kora hleba minus salama.
Navikao je on na to, ne zna što se ljudi žale.
Došlo je vreme i za vizitu. Pa evo ga onaj mali njihov što je tako brzo napredovao, medicinska sestra mu objašnjava rezultate, on klima glavom i kaže da bi morale neke analize da se odrade, al se baš dugo čeka.
Osim ako ne odete privatno, a slučajno baš jedan naš kolega ima taj aparat u svojoj ordinaciji.
Dobro, ajde te analize videćemo, pomisli predsednik, recite mi šta možete sad odmah da uradite.
Pa, mogu da mu mere pritisak i rade EKG, tu bar nije lista čekanja. Evo, prepisaće mu i neku terapiju mada tog leka trenutno nema, pitajte za zamenu ili ako imate nekog iz inostranstva da vam pošalje. Mogao bi predsednik da iscima Angelu za lek, ali onda će ga ona opet pitati za Kosovo, a od toga je realno i dobio pritisak.
Zvaće sutra Ivicu da igraju šaha i da mu donese neku klopu, banane i gusti sok, taman će da ga prođe mamurluk oko tri, četiri posle podne.
Videće sa Anom da mu se ne otvara bolovanje nego da mu puste kao godišnji odmor, da ne ostane na 60% od plate. A Nebojša iz Beograda bi baš mogao da utrči sa nekom pozajmicom od par hiljada evra, njegovom tati izgleda lepo ide posao, da se pokriju ovi troškovi besplatnog zdravstva.
Eto, sve može čovek da reši samo kad se lepo organizuje. Ipak, srećom tu je VMA da drži naše najuticajnije ljude daleko od prave slike zdravstva i da im pruži ono što bi svako od nas trebalo da ima kad osetimo da nas stiska u grudima.
Ljudi moji pa sve su ustanove sad uređene, zdravstvene usluge su na zavidnom nivou, a posebno je znatno povećana dostupnost lekara u seoskim sredinama i to obična raja baš oseti i vidi…pa nije valjda…ćorava…