urgentni-centar-novi-sad
Magazin Novi Sad

Iskustva pacijenata o bahatosti u Urgentnom centru Vojvodine: Ako ste umrli, nije bilo hitno

Urgentni centar Vojvodine velelepno zdanje za ponos i diku Novosađana, sjajan je primer moderne arhitekture a ni opremom, bar tako kažu, ne zaostaje za evropskim ustanovama te vrste. Nažalost, u velikom broju slučajeva bolestan čovek ovde ne može biti siguran da se, u muci koja ga je snašla, našao na pravom mestu i u pravim rukama.

Glasine se šire…

Po gradu godinama kruži priča da UC nema dovoljno lekara, da oni koji tamo rade nisu dovoljno iskusni i da pacijenti čekaju u nedogled, satima, kako na pregled tako i na terapiju. Istina, postoji trijaža – razvrstavanje pacijenata u prioritetne grupe u zavisnosti od težine oboljenja ili povrede, ali…

“Svi zdravstveni problemi kod kojih se golim okom ne vidi da umirete, nisu hitni. U suštini, ako niste umrli nije bilo hitno. Ako jeste, to se ne računa, jer vam verovatno ne bi ni mogli pomoći“, duhovito je primetio jedan pacijent Urgentnog centra Vojvodine.

Utisci iz prve ruke

UC ima knjigu utisaka, ali ne verujemo da pacijenti i njihova pratnja imaju volje i snage da naširoko pišu o svojim doživljajima. Svoja iskustva, mahom negativna (pozitivna bi trebalo da se podrazumevaju), prepričavaju prijateljima i poznanicima, a sve češće na portalima i forumima. Prenosimo vam neka od njih, a tu je i potresna priča “iz prve ruke”.

Slučaj #1

Kada sam svoju majku, kojoj je noga otekla i pomodrela, odveo u Ugentni, površim pregledom ustanovili su da joj je verovatno pukao mišić. Za svaki slučaj, otišli smo u privatnu ordinaciju, gde je utvrđeno da se radi o trombu. Doktor nam je rekao da je mogla umreti u roku od 24 sata.

Slučaj #2

Imao sam saobraćajnu nesreću u pola tri posle podne i pet sati sam, pocepane glave, sedeo u čekaonici. Kad su me konačno primili i ušili mi glavu (24 šava!), još četiri sata čekao sam da me snime na  CT-u, da bih na kraju završio na neurohirurgiji. Jednostavno ih zabole da rade svoj posao.

Slučaj #3

Na svoju žalost, bio sam u poslednjih godinu dana tri puta u UC, jednom kao pacijent i dva puta kao pratilac. Nikada nije prošlo manje od četiri sata do nekakvog pregleda i dijagnoze – NIKADA! Desilo se jednom prilikom da nije radio CT, pa sam morao da vozim bolesnu staricu na Radiologiju (ne znam kako bi je pregledali da nije imala pratnju!), posle nije bilo nikoga da ode po rezultate, a meni nisu dozvolili da ih preuzmem. Ostaje samo jedna reč – SRAMOTA!

Slučaj #4

Moj muž, dijabetičar s teškim komplikacijama, dovezen je sanitetskim kolima u Urgentni centar, zbog ogromnog nivoa kalijuma u krvi, stanja koje je opasno po život. Ovaj problem je nastao usled potpunog začepljenja fistule (hirurški povezane arterija i vena u podlaktici radi sprovođenja dijalize) zbog čega u centru za dijalizu nisu mogli da ga priključe na aparat koji umesto bubrega pročišćava krv (i izbacuje višak kalijuma).

Već u pola devet ujutro, nalaz kalijuma potvrđen je i u laboratoriji UC. Tu počinje njegova i naša agonija.

Trebalo je da mu obezbede dijaliziranje kroz vratnu venu, ali u Urgentnom centru nije bilo vaskularnog hirurga koji je to mogao da izvede, jer je JEDINI takav lekar, kako su nam rekli, bio u operacionoj sali.

Muža su smestili u jedan od boksova i priključili na infuziju, koja, naravno, nije poboljšavala njegovo stanje, njemu je, zapravo, bivalo sve gore. Počeo je da se gubi, govorio je nepovezano, a na svako pitanje nas iz pratnje, doktori koji su se tuda muvali i povremeno zvali Kliniku za vaskularnu hirurgiju, odgovarali su s visoka, bože, činimo sve što je u našoj moći.

Oko pola tri pojavljuje se mladi hirurg-vaskularac, ali to nije onaj koji JEDINI ume da zabode iglu u vratnu venu, već neki koji se žali da je moj suprug bio vrlo “drzak” prema osoblju. Doktor očito ne zna da smušenost, uznemirenost, ponekad i agresivnost upućuju na to da je višak kalijuma oštetio mozak.

Gledam kako mi muž kolabira i kako se ništa ne preduzima sve do sedam uveče, deset i po sati posle prijema, kada je konačno prevezen u operacionu salu i nakon toga dijaliziran. Tada je već bilo kasno, njegov organizam nije uspeo da se oporavi od užasnog udara kalijuma i nedelju dana kasnije umro je na Klinici za nefrologiju – priča gospođa, čiji je suprug, teški bolesnik, u Urgentnom centru jednostavno pušten “niz vodu”.

Slučaj #5

Majka moje žene prevezena je u Urgentni s otvorenim prelomom potkolenice. Sedela je u čekaonici i urlikala od bolova, svi gledaju kad će se onesvestiti, kćerka plače i kumi da je prime. Posle nekoliko sati čekanja, konačno su je uveli u ordinaciju, postavili pogrešnu dijagnozu i pogrešno joj sanirali povredu. Zbog užasnih bolova otišla je ponovo posle tri dana, konstatovali da je greška i nikom ništa…

Slučaj #6

Nakon tri sata čekanja u Urgentnom, čula sam sestru kako govori doktoru da su pacijenti nervozni i negoduju jer ih niko ne prima na pregled. On joj je nonšalantno odbrusio „MOLIM, PA I JA ČEKAM U BANCI, NEKA ČEKAJU!“, okrenuo se i otišao!

Još tri i po sata čekanja i, na insistiranje poznanika koji tamo radi, dobila sam izveštaj lekara, u kojem je detaljno opisana dijagnoza kao da me doktor sat i po pregledao, a nije me ni POGLEDAO!

Slučaj #7

Zbog užasnih bolova u slabini i donjem delu stomaka, moj verenik je hitno prevezen u Urgentni jer je doktor zaključio da se verovatno radi o kamenu u bubregu koji je krenuo. Nakon sat vremena čekanja, od jakih bolova dobio je dijareju i počeo da povraća. Smestili su ga u boks i puna dva sata niko nije ni pitao zašto smo tu, a kamoli da ga je pregledao.

U međuvremenu, u prostoriju su ulazili neki nasmejani likovi s telefonima, prolazili su pored čoveka koji se previjao od bolova i nikom ništa. Nakon tri sata sam ga podigla iz tog kreveza i odvezli smo se u privatnu polikliniku gde su ga odmah priključili na infuziju i pružili mu neophodnu pomoć. Zaključak izvedite sami!

Slučaj #8

Pre neku godinu povređen sam u požaru. Došli su vatragasci, videvši da imam ozbiljne opekotine, odmah su pozvali Hitnu koja me je pod rotacijom odvezla u Urgentni. Dolazimo do prijavnice, službenica traži knjižicu i neke papire od ovog iz Hitne, on urla na nju da sam hitan slučaj.

Pustili su me, pokazali mi gde da sednem, bolovi postaju nesnosni a nikako da stignem na red. U nekom momentu prilazi mi lik u farmerkama i kožnoj jakni, počinje da me ispituje šta se desilo i taman sam mislio da ga oteram u materinu, kad čovek poče da viče na sestre, zašto je ovaj pacijent još uvek u čekaonici, zašto nije na obradi…

Odmah su me uveli u ordinaciju i krenuli da obrađuju opekotine.

Pitam ih ko je lik od kojeg su svi tako utrtali, kažu da je to doktor s plastične hirurgije, da je na godišnjem i da je slučajno svratio u Urgentni. Da nije, ko zna koliko bih još trpeo užasne bolove!

Slučaj #9

U novosadski UC došao sam s prelomom ruke, koji je, kako je kasnije utvrđeno, bio vrlo komplikovan. Bilo je osam sati uveče, primio me je specijalizant koji je, kada je shvatio da je povreda vrlo teška, ne usuđujući se da sam nešto preduzme, pozvao telefonom dežurnog ortopeda.

Ovaj se nije udostojio da dođe i pregleda me, već je telefonom izdao uputstvo. Kad sam konačno završio kod gipsera, stavio mi je longetu (!!!) i napomenuo da bih, da je pravi doktor dežuran, već bio na operacionom stolu.

Bilo je jedan posle ponoći, dakle, čekao sam punih pet sati na intervenciju koja je, kako se kasnije ispostavilo, bila pogrešna. Posle nekoliko dana završio sam na operacionom stolu.

Eto, to je moje iskustvo sa URGENTNIM.

Imate li i vi iskustva iz Urgentnog centra Kliničkog centra Vojvodine?

ŽIVOT JE ČUDO: 7 godina nakon porođajne kome u Betaniji, prvi put videla ćerku

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku